Zlatni dan obasjao Novosađane

neki do gradskih parkova, na Tvrđavu ili Kej, tražeći odmora ili bilo kakvog posla – samo da je napolju. Po takvom vremenu nije teško ni biti vredan pa su se prali izlozi, prozori i kapije, a građevinci su već postavljali skele da bi, dok ih vreme služi, naš grad ukrasili još jednom novom fasadom.

Svoj dan imali su i golubovi, koji su se gostili mrvicama hleba iz dečjih ruku, a jedan od najlepših parkova Novog Sada, Futoški, pokazao se u svoj svojoj velelepnosti koja ga krasi od početka 19. veka, kada je nastao. Na svih osam hektara te zelene oaze širila se graja mališana, koje su, sa sve igračkom pod rukom, roditelji, bake ili deke doveli da uhvate malo vitamina De, kao i da se igraju i druže. Dan je bio kô poručen i za penzionere pa su suncem ugrejane klupe bile pravo mesto da na njima provedu sat ili dva, uz novine i reč-dve, dok se poneki gradski kucov lutalica sunčao nedaleko, izvaljen na travi.

Naravno, živo je bilo i u samom centru grada, bašte su bile pune, čuo se ptičji poj pa se slobodno može reći da su naši sugrađani konačno ispratili zimu, s nadom da ih Baba Marta neće iznenaditi. Februar nas je pred kraj svog „mandata” obradovao pravim prolećnim danima, a Novosađani su to, sudeći po beleškama naših foto-reportera Branislava Lučića i Filipa Bakića, znali da cene.

D. Ristić