ZANATSKIM UMEĆEM ODUŠEVLJAVA BUKOVČANE Duborez kao način života

Obožava da od komada jelovine, javora, trešnje ili crvene vrbe izrađuje raznorazne predmete, a potom da ih ukrašava do najsitnijih detalja. Najkraće rečeno, duborezački zanat vremenom je postao njegov način života.

– Duborezom se bavim od svoje 20. godine – kaže Mićo, okružen brojnim predmetima koje je izradio. – Mnogi me pitaju da li sam talenat nasledio od oca, ali, interesantno, jedino se on tim zanatom nije bavio. Naravno, nije mi duborez bio osnovno zanimanje, radio sam punih 37 godina u Nemačkoj na uređenju vrtova, gde sam i dočekao penziju. Sva sreća pa sam mogao nešto da zaradim i uštedim, što nam je naročito značilo kad nas je „Tuđman oterao” 1995. godine iz Martin Broda. Izbegli smo prvo u Apatin, potom kratko živeli u Novom Sadu, da bismo se 2002. godine nastanili u Bukovcu.

Mićo kaže da su plac kupili preko oglasa. Svidelo im se što je mesto brdovito, na obroncima Fruške gore.

– Ipak smo mi došli iz planinskih krajeva – uz osmeh kaže naš sagovornik, pokazujući nam, uporedo, rukotvorine. – Sećam se kako je sve ovo izgledalo nekad, kuća neomalterisana s tri stolice u jednoj prostoriji i ćebetom umesto vrata, a evo vidite kako nam je danas. Sin i jedna ćerka danas rade u Norveškoj, druga ćerka je u Bačkoj Palanci, a najmlađa, Anđelija, živi s nama u Bukovcu.

Takoreći u svakom delu dnevnog boravka nalaze se Mićini radovi: kreveti, preslice, brda, ramovi, tronošci, taljige, ikonostasi, pljoske, lule... a svaki od njih ukrašen je brojnim detaljima, za koje treba posedovati strpljenje, dobar vid i još bolje živce.

Zanimljiva je i čika Mićina priča o krevetima.

– Vodeći računa o svakom dinaru po preseljenju u Bukovac, neko me je posavetovao da jeftin nameštaj mogu pronaći i kupiti na Najlonu. Kupio sam krevete, naoko lepe i kvalitetne, ali nije prošlo ni dve nedelje, jednostavno sam propao kroz njih. To mi je bio dovoljan signal da je vreme da ih napravim sam i evo, vidite ih kakvi su. I dan-danas spavamo na njima – pokazuje na još jednu iz niza svojih rukotvorina Mićo Desnica.

– Desi se nekada da izgubim pažnju, a dovoljna je i jedna greška pa da moram da radim sve iz početka – kaže Mićo. – Sve izrađujem ručno, a najveće priznanje dobio sam od jednog stolara koji mi nije verovao da za izradu predmeta ne koristim mašine. Za duborez koristim razne nožiće čija sečiva drvo koje obrađujem može i te kako da istupi. Do sada sam izradio više stotina predmeta, ali nijedan od njih nisam prodao. Uglavnom ih poklanjam ili čuvam. Najveći predmet koji sam napravio je krevet, a najmanji lula.

Mićo ne zaboravlja rodni kraj pa će jedan od ikonostasa uskoro  krasiti manastir Svetog Nikole u Martin Brodu, tamošnjim stanovnicima poznatiji kao Erman.

Brojni predmeti koje je izradio, nema sumnje, zaslužili su da budu izloženi široj javnosti.

– Pre četiri-pet godina u Bukovcu je priređena izložba povodom 22. avgusta, kada je davan pomen žrtvama ustaškog terora za vreme Drugog svetskog rata – kaže Mićo. – Voleo bih da još nekim povodom dobijem priliku da ljudima pokažem šta sam sve napravio. Često me pitaju za neki predmet „koliko košta”, a ja ne znam da im odgovorim, kad duborez u drvetu ne radim iz potrebe da nešto zaradim, već me taj rad, zanat – a ja bih rekao i umetnost – oplemenjuju, pružaju mi uživanje i ulivaju volju za životom.

S. Savić

Foto: S. Šušnjević