Vozači "Crvenog" i "Red" taksija ponovo u školskim klupama

Reč je o kur­su kroz ko­ji će, do sep­tem­bra, pro­ći njih 370, a sve tro­ško­ve po­kri­va­ju te dve fir­me. Po­la­zni­ci su po­de­lje­ni po ni­vo­i­ma zna­nja, od po­čet­ni­ka do na­pred­ne gru­pe, a pr­va „tu­ra”, od šest gru­pa po de­set uče­ni­ka, već je po­če­la i tra­ja­će me­sec i po.   

"Po­tre­ba za zna­njem en­gle­skog je­zi­ka ap­so­lut­no po­sto­ji, i to ne sa­mo za na­šu de­lat­nost, ne­go i za sve dru­ge uslu­žne", ob­ja­šnja­va di­rek­tor „Cr­ve­nog tak­si­ja” Mi­o­drag Gran­dić. "

"Sve je ve­ći broj stra­na­ca ko­ji ko­ri­ste na­še uslu­ge, po­go­to­vo jer se otva­ra­ju ho­te­li po­put „Še­ra­to­na”, s ko­jim čak ima­mo i ugo­vor, te ima­mo gru­pu „vip” vo­zi­la, ko­ja vo­ze sa­mo za taj ho­tel, a uslov je da svi zna­ju en­gle­ski. Po­što se taj je­zik naj­vi­še ko­ri­sti, ho­će­mo da se sva­ki naš član slu­ži nji­me. Zbog to­ga smo or­ga­ni­zo­va­li skra­će­ni kurs, pri­la­go­đen po­tre­ba­ma tak­si pre­vo­zni­ka."

Gran­dić je re­kao da oni vo­za­či ko­ji ne pro­đu kroz taj kurs ne­će vi­še mo­ći da vo­ze za te fir­me, a iz to­ga su iz­u­ze­ti tak­si­sti pred pen­zi­jom, sta­ri­ji od 60 go­di­na. Po­što je po­la­ga­nje za­vr­šnog is­pi­ta i do­bi­ja­nje di­plo­me oba­ve­zno za sve osta­le, to će mo­ra­ti da ura­de i oni ko­ji već od­lič­no go­vo­re en­gle­ski, a naš sa­go­vor­nik ve­ru­je da će taj ser­ti­fi­kat usko­ro bi­ti i je­dan od zva­nič­nih uslo­va za iz­da­va­nje tak­si do­zvo­le. Vest o ča­so­vi­ma, ka­ko ka­že, ne­ko­li­ci­na ko­le­ga pri­mi­la je s ne­go­do­va­njem, dok se ve­ći­na sla­že s tim da je zna­nje ko­je će ste­ći vr­lo ko­ri­sno. 

"Reč je o skra­će­nom kur­su na ko­jem će­mo se fo­ku­si­ra­ti na kon­ver­za­cij­ske ve­šti­ne i ono što je za­i­sta va­žno za nji­ho­vu stru­ku", ka­že pro­fe­sor­ka en­gle­skog iz ško­le "Éto­i­le" ko­ja pod­u­ča­va tak­si­ste, Je­le­na Ašće­vić.

"Za sad su svi za­in­te­re­so­va­ni, uče, do­la­ze re­dov­no i čak ra­de do­ma­ći, iako uz to tak­si­ra­ju i oku­pi­ra­ni su po­slom. Pri­jat­no su me iz­ne­na­di­li od­no­som pre­ma me­ni, ali i pre­ma pro­jek­tu. Cilj je da raz­u­me­ju šta ih ne­ko pi­ta, ali i da se ne upla­še ako i do­đu u si­tu­a­ci­ju da ne raz­u­me­ju, već da mo­gu da se sna­đu".

Ka­ko ka­že, me­đu po­la­zni­ci­ma ima i onih ko­ji se ni­kad do sad ni­su su­sre­li s en­gle­skim pa je nji­ma na sa­mom po­čet­ku bi­lo te­že, a ne­ki su ima­li i strah da pro­go­vo­re na stra­nom je­zi­ku. Iako tak­si­sti, ge­ne­ral­no, va­že za ko­mu­ni­ka­tiv­ne oso­be, na­stav­ni­ca ka­že da ima i onih uz­dr­ža­nih, ko­ji se i u po­slu dr­že sa­mo osnov­ne kon­ver­za­ci­je, dok ima i onih ko­ji uz vo­žnju, na pri­mer, vo­le da pre­po­ru­če do­bre re­sto­ra­ne, te se ona tru­di da sva­kom iza­đe u su­sret.

Ka­ko ka­že di­rek­tor „Cr­ve­nog tak­si­ja” Mi­o­drag Gran­dić, u toj fir­mi ima i do­sta vo­za­ča ko­ji go­vo­re ma­đar­ski, ali i ru­ski je­zik, a ima i onih ko­ji, za­hva­lju­ju­ći ne­ka­da­šnjem ra­du u Ne­mač­koj, zna­ju i taj je­zik. Naš sa­go­vor­nik ka­že da su sve nji­ho­ve ve­šti­ne evi­den­ti­ra­ne, pa on­da u fir­mi, ka­da se uka­že po­tre­ba, zna­ju ko­ga da ša­lju na vo­žnju.

"Po­čet­ni­ci­ma, me­đu ko­je i ja spa­dam, je­ste te­ško, ali na­stav­ni­ca ima str­plje­nja", ka­že je­dan od po­la­zni­ka kur­sa Sr­đan Ra­i­če­vić. "Ko­ri­sno je, a i fi­no je pod­se­ti­ti se ne­kih škol­skih da­na. Naš po­sao je ta­kav da mo­žeš da ra­diš kad ho­ćeš i ko­li­ko ho­ćeš, pa mo­že­mo da iz­dvo­ji­mo taj sat i po za en­gle­ski. Mo­žda ne­kad ne pri­ja, ali šta da se ra­di".

On ka­že da će mu no­vo zna­nje ko­ri­sti­ti jer, kad ne­ko sed­ne u vo­zi­lo, tre­ba ga raz­u­me­ti, po­pri­ča­ti s njim, ob­ja­sni­ti se. Ka­že i da tre­nut­no ima do­sta stra­na­ca u No­vom Sa­du, me­đu ko­ji­ma, mo­žda, naj­vi­še Ru­mu­na ko­ji do­la­ze na rad, ali i Ru­sa, a svi oni se, ka­že, spo­ra­zu­me­va­ju na en­gle­skom.

D. Ri­stić

Fo­to: S. Šu­šnje­vić