Voli me, ne voli me
Ove godine me je opet spopala želja da ulepšam svoju terasu, te jedva čekam prvu ovogodišnju Cvetnu pijacu na platou Spensa.
Za mene se ne može reći da sam neka vrtlarica niti poznavalac flore. Kada me pitaju šta mi je omiljeno, ja kažem jednostavno: kale i lale. I to je to. Za savršenu oazu takvima kao što sam ja sveznajući Gugl preporučuje kadifu, bergeniju, petuniju, salviju i žilave muškatle, međutim, meni će uvek za oko zapasti egzotika.
Tako sam jedne godine udomila kalceolariju, u prevodu sa latinskog cipelicu, koja potiče sa proplanaka južnoameričkih Anda. Sudeći po njenim naduvenim jarkim cvetovima posutim leopardovim šarama, zaklela bi se da je sa druge planete. Kako mi je terasa okrenuta ka severoistoku, bila sam ubeđena da će uživati u senci koju imam nakon jedanaest sati.
Mazila sam je i pazila, ali joj moja ljubav nije bila dovoljna. Kažu, ako rascvetala biljka vene, to se događa iz dva razloga: ili smo je izložili suncu, ili je nismo dovoljno zalili. Jednostavni saveti kao za novopečene majke: ako beba plače, ili je gladna odnosno žedna, ili se uneredila, a onda kosu čupamo kada se kroz gluvu noć zaori plač.
Na svu sreću, biljke se ne oglašavaju, ali ja ipak teško zaspim razmišljajući koja li je tajna onih žena koje samo ukradu pelcer i on se primi.
Slađana Milačić