Varoški spomenar: Dozivanje roditelja

Čika Žike odavno nema... ali ih se rado prisetimo, evocirajući uspomene na raznorazne anegdote iz našeg detinjstva.

Čitajući jedan od „Varoških spomenara”, ne tako davno, Knora, sin pokojnog čika Miće, podsetio me je na omiljeno dozivanje naših roditelja. Naime, igrajući se ispred ili iza naše petospratnice, u zavisnosti od vrste igre za koju bismo se tog dana opredelili, valjalo ju je oplemeniti nekim rekvizitom, ili u pauzama predahnuti uz neko okrepljenje u vidu sendviča, soka ili makar čaše vode. I ko bi se onda, još onako zadihan, pentrao stepenicama na tamo neki četvrti-peti sprat?!

Naravno, usledilo bi dozivanje pod prozorima svih ostalih stanara: „Mama (tata), baci mi....” Najčešće smo „naručivali” ’leba i nečega, šta je već ko imao u frižideru, a posebno je zanimljivo bilo traženje vode. Tu su prednjačili moj ćale i baka Pava, koji bi na koncu ili kanapu spuštali čašu ili bokalče s vodom, što je bilo pravo umeće i atrakcija, kako za prolaznike, tako i za stanare koji su izvirivali sa svojih terasa i prozora da vide neobični transport.

Ali, dve posebne narudžbine ostale su nam svima u sećanju. Knora je od tata Miće tražio da mu sa četvrtog sprata „baci lubenicu”, a Boba, iz susednog ulaza, očekivao je od čika Boška, koji je nešto kasnije, krajem sedamdesetih nastradao u saobraćajnoj nesreći, da mu s petog sprata baci bicikl!?

Teško je bilo objasniti zbog čega to nije baš tako jednostavno, kako se tada, nama klincima, činilo da jeste.

S. Savić