U Novom Sadu sve više beskućnika traži utočište

Prihvatilište u Futogu, s danoćnim programom, i Svratište u Ulici kralja Petra Prvog 28c, samo s dnevnom uslugom, funkcionišu tokom cele godine. Centar za socijalni rad svojim korisnicima pruža mogućnost prenoćišta u takozvanim kontejnerima samo tokom zime, odnosno od novembra do aprila, a budući da još uvek nije ciča zima, kapaciteti prenoćišta nisu popunjeni, te je na smeštaju trenutno šest muškaraca i tri žene, od ukupnih 28, odnosno sedam mesta.

U Svratište preko leta dolazi dvadesetak ljudi, koliki je i kapacitet, dok tokom hladnijih dana taj broj bude duplo veći. Zbog toga su socijalni radnici u Svratištu primorani na to da svojim korisnicima ograniče vreme boravka da bi svi dobili odgovarajuću uslugu – hranu, odeću, obuću, higijenski tretman, radno-okupacionu terapiju...

„Ostao sam bez posla 2012. godine, jedno vreme sam bio u Prihvatilištu, koje sam morao da napustim, pa sad svaki dan dolazim u Svratište, a noću budem u kontejneru“, kaže Milan (58)

Umesto kontejnera, zidani objekat

Prenoćište za beskućnike, koje obezbeđuje Centar za socijalni rad u okviru projektnne aktivnosti koju finansira Gradska uprava za socijalnu i dečju zaštitu, počelo je 1. novembra. Osobe koje na tom mestu traže krevet i krov nad glavom, imaju mogućnost da u tim prostorijama borave od 19 časova do 7 sledećeg jutra. Pravo na taj smeštaj imaju punoletne osobe koje su socijalno i stambeno neobezbeđene, bez posla i lične dokumentacije.

„Da bi se unapredila ta usluga, tendencije se kreću u pravcu osmišljavanja i traženja rešenja za adekvatniji prostor, odnosno objekat čvrste gradnje“, kaže sociološkinja Tamara Stupar iz Centra za socijalni rad.

On se otežano kreće i često mora da ide na kontrole kod lekara.

„Nemam od čega da se izdržavam, a bolestan sam i ovde budem po ceo dan jer ne mogu da hodam. Sad mi sređuju da dobijem dom“, veli on.

Sličnu sudbinu dele i Peki i Đole, s tim što su njih dvojica sebi obezbedili drugačiji krov nad glavom. Peki živi s jednim cimerom, a Đole je u svom stanu u kojem nema struju. Dok je prvi, u želji da pomogne prijatelju, ostao bez svog stana, drugi je postao tehnološki višak, dobio moždani udar, postao radno nesposoban, a od socijalne pomoći ne može sebi da plaća struju. Ipak, obojica utočište pronalaze, a i nađu, u Svratištu za beskućnike.

„Kako se kaže, higijena je pola zdravlja, a mi ovde možemo da se okupamo, osvežimo, presvučemo i ogrejemo. U situaciji u kojoj sam, sve to mi mnogo znači. Upoznajem se s ljudima, možda i nađem neki posao. Dolazim i do novih saznanja, pravim nešto novo u životu...“, kaže Peki.

Tako je za one koji su vični i raspoloženi za neki kreativan rad nedavno i u Svratištu pokrenuta radno-okupaciona terapija.

„Ideja je potekla iz Prihvatilišta u Futogu, oni to tamo godinama rade i organizuju izložbe svake jeseni i sve lepo funkcioniše“, priča socijalna radnica Nevena Živanov.

„I mi smo rešili da se oprobamo u tome i pokazalo se da ima zainteresovanih. Ideja nam ne manjka, ali nam fali materijala. Za sad primećujemo da ih sve to smiruje, više komuniciraju, pomažu jedni drugima. Raspoloženiji su jer znaju da doprinose. Mi se trudimo da, i uz ove male mogućnosti, organizujemo da sve bude na nekom nivou, da se naši korisnici zainteresuju, da im brže prođe vreme koje ovde provode. Najbolje je da ga provedu na kreativan način, da budu u toplom i da im se pruži neka pažnja“, dodaje naša sagovornica.

Baš kao i ideja, čini se da ni pažnje ne manjka. Radnice u Svratištu su poznate po empatiji i ljubaznom ponašanju prema svojim korisnicima te ne čudi ako ih čujete da nekoga oslove s „mili”, „srce”, „dušo”...

Gerontološki centar „Novi Sad” ove zime rekonstruiše Prihvatilište za beskućnike u Futogu, a u planu je da Svratište iz Ulice kralja Petra Prvog 28c bude izmešteno u Futošku 46 tokom sledeće godine. U tom objektu na raspolaganju će im biti osam prostorija te će zainteresovani korisnici nesmetano moći da se bave različitim aktivnostima.

„U tom prostoru ćemo moći da pružamo bolje usluge i da primamo sve korisnike koji nam se obrate, a da ne moramo da im ograničavamo vreme boravka“, kaže rukovodilac Prihvatilišta i Svratišta za beskućnike Anđelka Barać.

„Ja sam takva inače, i nekoliko puta sam dobijala kritike jer treba da imamo određenu distancu prema našim korisnicima“, objašnjava negovateljica Mirjana Radmilo.

„Ja kad nekome kažem „dušo”, „mila”, „srce”, ja tako i mislim. Ta osoba se smiri, a ja se osećam lepo. Ne vidim ništa loše u tome da se tako obraćam korisnicima. Mislim da je lepše kada svi imamo osećaj kao da smo porodica, ipak smo svi mi isti i jednaki. Neki ljudi su se snašli, neki nisu, neki su potonuli... Ali, naše ponašanje prema njima proističe iz činjenice što mi znamo da oni imaju stvarno tešku životnu priču i na neki način pokušavamo da im makar malo ulepšamo dan svojim ponašanjem“, kaže ona.

L. Radlovački

Foto: S. Šušnjević