TRI DECENIJE U KECELJI I S KAMEROM Cica, ikona Srema brine da se TRADICIJA i običaji sačuvaju i ne zaborave

Istina, emisija o kojoj je reč, „Cicina tezga“, ponikla je na radiju gde je isprva radila, da bi po prelasku na Sremsku TV nastavila da je uređuje i vodi. Te 2005. godine, kada je stala pred kamere, sticajem okolnosti stavila je maramu na glavu, a nedugo potom i vezala kecelju oko struka i taj stajling postao je njen zaštitni znak, po čemu je, sva je prilika, jedinstvena.

- Emisija je praktično preuzeta sa radija, gde je emitovana 11 godina - kaže Saveta Kovačević Cica. - Veoma sam se plašila kako će izgledati kada se prenese na TV. Dospela je tamo nakon mog gostovanja u emisiji jednog kolege.  Ušla sam u studio vičući: „Gazde, ima li koga? Kako se to gosti dočekuju?“ Posle emisije organizatori nisu mogli da se odbrane od telefonskih poziva. To je bilo dovoljno da me angažuju momentalno, mada moram priznati, ne volim baš kameru.

„Cicina tezga“, pod motoom „kupujem, prodajem, ženim, udajem i razudajem po potrebi“ emisija je koja se emituje „uživo“ nedeljom u podne na Sremskoj TV. Oglasnog je tipa i prema dosadašnjem Cicinom iskustvu, vrlo je gledana, a najviše se javljaju stariji ljudi, željni pažnje i razgovora.

-Nema šta se ne prodaje, počev od rasade paradajza, preko prasića, rakije, slanine, čvaraka, grožđa, vina, poljoprivrednih mašina, instrumenata do biblioteke na engleskom... Biva i oglasa lične prirode. Starijim ljudima je potreban neko sa kim će da porazgovaraju. Dobro pamtim slučaj čoveka koji je rekao da neće ništa da proda, već zove da se izdivani. Najviše njih je iz Vojvodine, naročito Srema, ali ima gledalaca koji se javljaju iz Zrenjanina, Obrenovca, Sombora. Bilo je za 30 godina najrazličitijih slučajeva - priča Cica.

Izvesno vreme po dolasku na televiziju, na isti način obučena, počela je da radi još dve emisije, kojima teži da zabeleži i sačuva od zaborava običaje sa teritorije Srema.

- Za „Cicinu kujnicu“ potrudila sam se da napravim scenografiju koja savršeno odgovara sremačkoj kujnici, koja je po mom mišljenju prava institucija - objašnjava Cica. - Zeleni kredenac, polukauč, smederavac koji zaista gori,  posuđe i sitnice koje se mogu naći u jednoj seoskoj letnjoj kuhinji. U emisiji gostuju pojedinci, a najviše volim kada uspem da dovedem članice udruženja žena koje znaju i prave svakojaka jela. One se toliko užive u to što rade da je  doživljaj gledati ih.  Rusinke i Slovakinje imaju posebna jela hvale vredna. Dok kuvaju pričaju o običajima u svojim mestima, mladosti...

Kaže da je zahvaljujući novinarskom poslu upoznala mnogo zanimljivih ljudi. Među njima su žena iz Rume koja skuplja bećarce i ima ih hiljadu, te meštani Golubinaca koji neguju vrlo lep običaj - maškare.

- Zapalo mi je za oko Rušenje maja. Upražnjavaju ga Rusini u Bikić Dolu i Šidu. Oni u maju pobodu veliko drvo u zemlji i kače poklone na njega. Objasnili su mi da to potiče od verovanja da postoje vile koje se penju u vrhove drveća, pa da bi ih odobrovoljili, daruju ih - napominje.

 Dok su prethodne dve emisije koje se emituju iz studija, „Poselušu“ radi na terenu. To je emisija o selima u kojoj predstavlja ponaosob svako od njih trudeći se da uvek pronađe nešto specifično i obuhvati sve što čini suštinu mesta i ljudi koji u njemu žive, ne zaobilazeći osnovne podatke o broju stanovnika, pretežnoj delatnosti , uslovima za život...Kaže da je zahvaljujući toj emisiji upoznala dobro Srem i kao najupečatljivije ističe selo Pištince sa svega dvoje stanovnika, te Lug, selo s  najviše pčelinjih košnica po glavi stanovnika kod nas.

- Za novinarstvo ili se rodiš ili ne. Najvećim uspehom smatram to što sam se našla u diplomskom radu devojke iz Sremske Mitrovice kao čuvar našeg, sremačkog govora. Mentor ju je poslao u našu televiziju i ona je četiri moje emisije pregledala i akcentovala. Ako ćemo pravo, s mikrofonom sam praktično od osnovne škole jer sam najavljivala program na priredbama. Studirala sam srpskohrvatski jezik, ali nisam završila jer sam postala službeni spiker u sportskom centru u Mitrovici. U novinarske vode uplovila sam 1991. počevši na eksperimentalnom radiju  da radim - kaže Cica.

S keceljom oko struka i maramom na glavi može se videti na raznim manifestacijama. S nespornom harizmom žene iz naroda postala je svojevrsni idol, pa je od milošte zovu naša Cica. Doživela je da je ovekoveče umetnici kroz portrete, keramičke figure, u knjigama, pa čak i na keceljama koje joj inače donose sa raznih strana sveta.

Tekst i foto: Zorica Milosavljević