ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ У КЕЦЕЉИ И С КАМЕРОМ Цица, икона Срема брине да се ТРАДИЦИЈА и обичаји сачувају и не забораве

Истина, емисија о којој је реч, „Цицина тезга“, поникла је на радију где је испрва радила, да би по преласку на Сремску ТВ наставила да је уређује и води. Те 2005. године, када је стала пред камере, стицајем околности ставила је мараму на главу, а недуго потом и везала кецељу око струка и тај стајлинг постао је њен заштитни знак, по чему је, сва је прилика, јединствена.

- Емисија је практично преузета са радија, где је емитована 11 година - каже Савета Ковачевић Цица. - Веома сам се плашила како ће изгледати када се пренесе на ТВ. Доспела је тамо након мог гостовања у емисији једног колеге.  Ушла сам у студио вичући: „Газде, има ли кога? Како се то гости дочекују?“ После емисије организатори нису могли да се одбране од телефонских позива. То је било довољно да ме ангажују моментално, мада морам признати, не волим баш камеру.

„Цицина тезга“, под мотоом „купујем, продајем, женим, удајем и разудајем по потреби“ емисија је која се емитује „уживо“ недељом у подне на Сремској ТВ. Огласног је типа и према досадашњем Цицином искуству, врло је гледана, а највише се јављају старији људи, жељни пажње и разговора.

-Нема шта се не продаје, почев од расаде парадајза, преко прасића, ракије, сланине, чварака, грожђа, вина, пољопривредних машина, инструмената до библиотеке на енглеском... Бива и огласа личне природе. Старијим људима је потребан неко са ким ће да поразговарају. Добро памтим случај човека који је рекао да неће ништа да прода, већ зове да се издивани. Највише њих је из Војводине, нарочито Срема, али има гледалаца који се јављају из Зрењанина, Обреновца, Сомбора. Било је за 30 година најразличитијих случајева - прича Цица.

Извесно време по доласку на телевизију, на исти начин обучена, почела је да ради још две емисије, којима тежи да забележи и сачува од заборава обичаје са територије Срема.

- За „Цицину кујницу“ потрудила сам се да направим сценографију која савршено одговара сремачкој кујници, која је по мом мишљењу права институција - објашњава Цица. - Зелени креденац, полукауч, смедеравац који заиста гори,  посуђе и ситнице које се могу наћи у једној сеоској летњој кухињи. У емисији гостују појединци, а највише волим када успем да доведем чланице удружења жена које знају и праве свакојака јела. Оне се толико уживе у то што раде да је  доживљај гледати их.  Русинке и Словакиње имају посебна јела хвале вредна. Док кувају причају о обичајима у својим местима, младости...

Каже да је захваљујући новинарском послу упознала много занимљивих људи. Међу њима су жена из Руме која скупља бећарце и има их хиљаду, те мештани Голубинаца који негују врло леп обичај - машкаре.

- Запало ми је за око Рушење маја. Упражњавају га Русини у Бикић Долу и Шиду. Они у мају пободу велико дрво у земљи и каче поклоне на њега. Објаснили су ми да то потиче од веровања да постоје виле које се пењу у врхове дрвећа, па да би их одобровољили, дарују их - напомиње.

 Док су prеthodnе две емисије које се емитују из студија, „Поселушу“ ради на терену. То је емисија о селима у којој представља понаособ свако од њих трудећи се да увек пронађе нешто специфично и обухвати све што чини суштину места и људи који у њему живе, не заобилазећи основне податке о броју становника, претежној делатности , условима за живот...Каже да је захваљујући тој емисији упознала добро Срем и као најупечатљивије истиче село Пиштинце са свега двоје становника, те Луг, село с  највише пчелињих кошница по глави становника код нас.

- За новинарство или се родиш или не. Највећим успехом сматрам то што сам се нашла у дипломском раду девојке из Сремске Митровице као чувар нашег, сремачког говора. Ментор ју је послао у нашу телевизију и она је четири моје емисије прегледала и акцентовала. Ако ћемо право, с микрофоном сам практично од основне школе јер сам најављивала програм на приредбама. Студирала сам српскохрватски језик, али нисам завршила јер сам постала службени спикер у спортском центру у Митровици. У новинарске воде упловила сам 1991. почевши на експерименталном радију  да радим - каже Цица.

С кецељом око струка и марамом на глави може се видети на разним манифестацијама. С неспорном харизмом жене из народа постала је својеврсни идол, па је од милоште зову наша Цица. Доживела је да је овековече уметници кроз портрете, керамичке фигуре, у књигама, па чак и на кецељама које јој иначе доносе са разних страна света.

Текст и фото: Зорица Милосављевић