SRĐAN VILIĆ VILI MOTOCIKLOM PUTUJE PO SVETU Auto vozi telo, a motor duša

– Hteli smo da zagrebemo i tu površinu Afrike i mislim da je to druga planeta – kaže Vili. – Put je trajao oko 30 dana, a do tamo smo prošli i kroz Hrvatsku, Sloveniju, Italiju, Španiju i gde god nam je bilo lepo tu smo stali. Kada smo ušli u Afriku, vozili smo uglavnom celim putem uz Atlantski okean i u jednom momentu je trebalo da dođem do Kazablanke, međutim pogrešno skretanje učinilo je da smo se izgubili. Tu smo našli neki hotel, ali nam nisu garantovali bezbednost motora, ako ga ostavimo ispred. Tako smo nastavili dalje prema Marakešu, gde smo i ostali dva dana. Moram da priznam da sam tu prvi put u prirodi video kobru, a zapale su nam za oko te njihove pijace, no i trgovi su im fantastični.

Nakon Marakeša, na motoru dvoje putnika uživalo je u pejzažu duž obale, a onda su se spustili do Zapadne Sahare.

– Cilj mi je bio da dođem do Sahare, do malog sela Merzouga i prvo što smo uočili su mreže na prozorima, a komaraca znamo da nema – priča Vilić. – Na pitanje čemu služe, meštani kažu da bi se sačuvali od kobri, jer ih trgovci i lovci nemarno puštaju po selu i u njegovoj neposrednoj blizini. Tu sam prvi put probao i kamilje meso, s obzirom na to da i jeste jedino mesto gde je ono svrstano u gastronomsku ponudu. Obišli smo naravno i kanjon Dad, koji nosi naziv po istoimenoj reci koja tuda protiče, a krivudavi put vodio nas je kroz planinski venac Visoki Atlas. To je ogroman kanjon i kažu da on nije ni najdublji ni najveći, ali je najlepši na svetu. Uspeli da se popnemo na 3.000 metara nadmorske visine, kada smo ugledali decu, koja pripadaju nomadskom plemenu Tuarega. Nisu imali vode, pa smo im dali svu zalihu koju smo imali. Jedna od interesantnih činjenica o njima jeste da kod njih muškarci prekrivcaju lica, dok su devojčice otkrivene. Muški imaju plave tunike, koja se farbaju okolnim plavim kamenjem, a vremenom ta boja otpada i prelazi im na kožu, zato ih zovu „Plavi narod”. Na taj način smatraju da teraju zle duhove.

Na putu do Merzouge, koji se nalazi u blizini granice sa Alžirom,  shvatio je, kaže, da ima kvar na motoru. Uspeo je jedva nekako da se dovuče do grada Fes.

– Imao sam sreću da naiđem na pumpi na jednog bajkera, a kako smo se pogledali, iako on ne zna nijedan jezik osim arapskog, a ja govorim samo srpski, razumeli smo se odlično i tako sam stekao još jednog prijatelja – kaže Srđan. – Posle Fesa, na putu smo se sreli sa berberskim makaki majmunima, koji su inače pod zaštitom u Maroku. Tražili smo ih u prirodnom okruženju, ali ih nismo našli, jer je put bio dosta loš pa nisam mogao da vozim dalje. Pitali smo lokalce gde ih možemo naći, a oni baš i nisu oduševljeni njima, jer im prave velike štete na plantažama. Prolazili smo kroz kedrove šume i ođednom su se skupljali pored puta, jer su već navikli da im putnici doture nešto ispod ruke.

Na ovom putovanju obišao je i crvenu tvrđavu Ait Ben Hadon, u kojoj je snimana serija „Igra prestola”, a put ih je vodio i do same granice sa Alžirom, do Buarfe. Zatim su prošli Nador, „jedrili” uz Arboransko more, obalom prema Tangeru, spustivši se ponovo do Atlantskog okeana, do grada Asilah, a po Vilijevom mišljenju, to je jedan od najlepših gradova.

– Imali smo smeštaj u pojedinim gradovima i selima, ali nam je želja bila da kampujemo na što više mesta i interesntno je da smo jednom prilikom na karti videli odličnu poziciju za šatore, jer je u blizini jezero, no na terenu, njega nije bilo – kroz smeh će naš sagovornik. – Posle smo saznali da se ono isušilo pre pet godina, ali nismo se pokajali što smo ostali baš tu, jer smo delili prostor sa gomilom belih zečeva. Osećali smo se kao da smo u priči „Alisa u zemlji čuda”.

A na pitanje koliko je naporno preći tolike kilometre pod teretom, samo na dva točka, Vili odgovara: „Auto vozi telo, a motor duša”. I dodaje da se taj osećaj ne može rečima iskazati. Mora se doživeti.

Ivana Bakmaz