СРЂАН ВИЛИЋ ВИЛИ МОТОЦИКЛОМ ПУТУЈЕ ПО СВЕТУ Ауто вози тело, а мотор душа

– Хтели смо да загребемо и ту површину Африке и мислим да је то друга планета – каже Вили. – Пут је трајао око 30 дана, а до тамо смо прошли и кроз Хрватску, Словенију, Италију, Шпанију и где год нам је било лепо ту смо стали. Када смо ушли у Африку, возили смо углавном целим путем уз Атлантски океан и у једном моменту је требало да дођем до Казабланке, међутим погрешно скретање учинило је да смо се изгубили. Ту смо нашли неки хотел, али нам нису гарантовали безбедност мотора, ако га оставимо испред. Тако смо наставили даље према Маракешу, где смо и остали два дана. Морам да признам да сам ту први пут у природи видео кобру, а запале су нам за око те њихове пијаце, но и тргови су им фантастични.

Након Маракеша, на мотору двоје путника уживало је у пејзажу дуж обале, а онда су се спустили до Западне Сахаре.

– Циљ ми је био да дођем до Сахаре, до малог села Мерзоуга и прво што смо уочили су мреже на прозорима, а комараца знамо да нема – прича Вилић. – На питање чему служе, мештани кажу да би се сачували од кобри, јер их трговци и ловци немарно пуштају по селу и у његовој непосредној близини. Ту сам први пут пробао и камиље месо, с обзиром на то да и јесте једино место где је оно сврстано у гастрономску понуду. Обишли смо наравно и кањон Дад, који носи назив по истоименој реци која туда протиче, а кривудави пут водио нас је кроз планински венац Високи Атлас. То је огроман кањон и кажу да он није ни најдубљи ни највећи, али је најлепши на свету. Успели да се попнемо на 3.000 метара надморске висине, када смо угледали децу, која припадају номадском племену Туарега. Нису имали воде, па смо им дали сву залиху коју смо имали. Једна од интересантних чињеница о њима јесте да код њих мушкарци прекривцају лица, док су девојчице откривене. Мушки имају плаве тунике, која се фарбају околним плавим камењем, а временом та боја отпада и прелази им на кожу, зато их зову „Плави народ”. На тај начин сматрају да терају зле духове.

На путу до Мерзоуге, који се налази у близини границе са Алжиром,  схватио је, каже, да има квар на мотору. Успео је једва некако да се довуче до града Фес.

– Имао сам срећу да наиђем на пумпи на једног бајкера, а како смо се погледали, иако он не зна ниједан језик осим арапског, а ја говорим само српски, разумели смо се одлично и тако сам стекао још једног пријатеља – каже Срђан. – После Феса, на путу смо се срели са берберским макаки мајмунима, који су иначе под заштитом у Мароку. Тражили смо их у природном окружењу, али их нисмо нашли, јер је пут био доста лош па нисам могао да возим даље. Питали смо локалце где их можемо наћи, а они баш и нису одушевљени њима, јер им праве велике штете на плантажама. Пролазили смо кроз кедрове шуме и ођедном су се скупљали поред пута, јер су већ навикли да им путници дотуре нешто испод руке.

На овом путовању обишао је и црвену тврђаву Аит Бен Хадон, у којој је снимана серија „Игра престола”, а пут их је водио и до саме границе са Алжиром, до Буарфе. Затим су прошли Надор, „једрили” уз Арборанско море, обалом према Тангеру, спустивши се поново до Атлантског океана, до града Асилах, а по Вилијевом мишљењу, то је један од најлепших градова.

– Имали смо смештај у појединим градовима и селима, али нам је жеља била да кампујемо на што више места и интереснтно је да смо једном приликом на карти видели одличну позицију за шаторе, јер је у близини језеро, но на терену, њега није било – кроз смех ће наш саговорник. – После смо сазнали да се оно исушило пре пет година, али нисмо се покајали што смо остали баш ту, јер смо делили простор са гомилом белих зечева. Осећали смо се као да смо у причи „Алиса у земљи чуда”.

А на питање колико је напорно прећи толике километре под теретом, само на два точка, Вили одговара: „Ауто вози тело, а мотор душа”. И додаје да се тај осећај не може речима исказати. Мора се доживети.

Ивана Бакмаз