Smeće gde mu mesto nije: Il’ je kesa, il’ su golubovi?

Nekada je glavni akter našeg kadra, recimo, bila plastična ambalaža za flaše, a sada zgužvano luta novosadskim ulicama trudeći se da se prilagodi, čak do te mere da poprima oblik živih bića, u ovoj situaciji – goluba. Ako se dobro zagledate, na fotografiji ćete videti dve ptice, samo drugačijeg materijala, porekla i svrhe. Ako bi se neko usudio da ovde udene tračak romantizma, eto i priče o tome kako je zaljubljeni oblačak u obliku nevine golubice prkosio svojoj sudbini i, odlučivši se da napusti nebesa zarad ljubavi na zemlji, bio kažnjen, te pretvoren u – smeće koje više nikome ne treba, koje niko neće.

Premda je ovo nasuprot marksističkom dugu čuvenog Maksima, nema sumnje da ne bi umeo da se snađe u ovakvom svetu, naročito zbog toga što je živeo dovoljno davno, u vreme kada su se znali ’vakvi maniri u kući, ali i van nje. Elem, Aleksej Maksimovič Peškov rođen je u Nižnjem Novgorodu 1868. godine, a preminuo je u Moskvi skoro sedam decenija kasnije.

Poznatiji pod imenom Maksim Gorki, ovaj Rus bio je pisac, osnivač književnog socijalističkog realizma i politički aktivista. Međutim, pre nego što se uhvatio pera, menjao je razne poslove, vodeći se parolom da se tako stiče životno iskustvo, u čemu je, sudeći po delima koja je ostavio za sobom, uspeo.

Ono što malo ko zna jeste da je Maksim pokušao da se ubije kad je imao 19 godina, dok je nešto stariji bio uhapšen jer se protivio carizmu, braneći interese siromašnih. Rešetke nisu bile jedine koje su ga držale podalje od direktnog učešća u protestima i buntovničkim momentima, tako da je u nekoliko navrata ilegalno živeo van Rusije. Kritikujući fašizam, a bodreći komunizam, Aleksej je smisao umetnosti tražio u istini, stvaralaštvu i afirmaciji čovečnih odnosa među ljudima.

Objavljeno je mnogo dela (pesama, pripovetaka, drama, romana) pod imenom Maksima Gorkog, a među njima su: „Dvadeset šest muškaraca i devojka”, „Donje dubine”, „Deca sunca”, „Vesnik bure”, „Mati”... Čak pet puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost!

Tekst i foto: L. Radlovački