Smeće gde mu mesto nije: Alo, kontejner je na 20 metara!

Da, na samom ulazu u Ulicu Alekse Šantića, sa Bulevara oslobođenja, otkako je prolaz oslobođen, imamo priliku da vidimo neobičan vrt – oivičen betonom, usred čega je jedan žbun, okolo šareni zid pun kojekakvih grafita i dve vrlo čitke i britke poruke: „Ne bacaj smeće!!! Kontejner (na) 20 metara (levo).” Istina, sam taj vrt ume da bude i malo smetlište, pa ne čudi što je komšiluk rešio da upozori i uputi nesavesne sugrađane da im fali još samo tako malo do odredišta na kom treba da bace smeće.

Aleksa Šantić (1968-1924) rođen je u Mostaru, u kom je veći deo života boravio, a docnije i preminuo. Budući da je odrastao u trgovačkoj porodici, ostavši bez oca još u detinjstvu, talenat i interesovanje koje je gajio prema pisanju nisu naišli na razumevanje, te je Aleksa išao u trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, odakle se, po završetku, vratio u rodni Mostar.

Međutim, zatekavši „neobično mrtvilo”, koje je usledilo nakon ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Osmanskog carstva, Šantić se povlači u sebe, zabeležili su očevici, i počinje da vodi knjige u porodičnoj trgovini, usput čitajući listove i knjige koje je tada mogao da pronađe u svom kraju.

Budući da su mu pesnički uzori bili Jovan Jovanović Zmaj i Vojislav Ilić, dok je veoma poštovao i nemačkog pisca Hajnriha Hajnea, krajem 19. veka pa sve do smrti počeo je da stvara neka od svojih najvećih dela.

Sarađivao je sa brojnim časopisima, dobio je razna priznanja, bio je i jedan od četiri predstavnika Mostara u Narodnoj organizaciji, da bi ga iz njega, 1913. godine, proterale austrougarske vlasti. Šantić je, naime, često bivao optuživan zbog svojih pesama koje su, sudeći po tadašnjim književnim kritičarima, mahom bile „o žarkoj ljubavi prema svome narodu”. Neka dela po kojima je ostao poznat su „O, klasje moje”, „Hasanaginica”, „Ostajte ovđe”, „Moja otadžbina”...

Tekst i foto: L. Radlovački