Rođendan u pidžami

Samo, ovoga puta nisam tako htela. Nakon dvonedeljne borbe sa temperaturom, poslednjeg dana bolovanja napunila sam 28 godina. Neko bi tugovao zbog okolnosti u kojima se našao, ali ja na to nisam ni pomišljala. Setite se one priče o polupunoj i polupraznoj čaši. Ja uvek biram punu. Šta može da bude uzrok nesreće, ako to nisu lažna uverenja u našim glavama? Čašu sam napunila dobrim vinom, ali ne polovično, već do vrha. Poručila sam hranu iz najbolje picerije i uz omiljenu istorijsku dramu uživala u danu koji je samo moj.

Vi sada sigurno mislite: „Popila je pokoju, pa joj je svejedno”. Ali, zaista vam kažem, sve mi je išlo naruku tog dana. Čak me je i vreme poslužilo! Padala je hladna kiša, a nebo je bilo toliko teško da sam se u jednom trenutku osećala poput Atlasa. Ne, nisam ironična. Zamislite samo da je dan bio sunčan i topao, a ja, vezana za krevet, onemogućena da odem s društvom u grad na kolače! To bi bio scenario, nalik Čehovljevim dramama. U vremenu koje prolazi užurbanim korakom ima trenutaka kada je osamljivanje lek. Predahnite i razmislite: „Gde sam tu ja? Hoću li proći ubrzano, poput vremena?”

Dragana Klašnja