Рођендан у пиџами

Само, овога пута нисам тако хтела. Након двонедељне борбе са температуром, последњег дана боловања напунила сам 28 година. Неко би туговао због околности у којима се нашао, али ја на то нисам ни помишљала. Сетите се оне приче о полупуној и полупразној чаши. Ја увек бирам пуну. Шта може да буде узрок несреће, ако то нису лажна уверења у нашим главама? Чашу сам напунила добрим вином, али не половично, већ до врха. Поручила сам храну из најбоље пицерије и уз омиљену историјску драму уживала у дану који је само мој.

Ви сада сигурно мислите: „Попила је покоју, па јој је свеједно”. Али, заиста вам кажем, све ми је ишло наруку тог дана. Чак ме је и време послужило! Падала је хладна киша, а небо је било толико тешко да сам се у једном тренутку осећала попут Атласа. Не, нисам иронична. Замислите само да је дан био сунчан и топао, а ја, везана за кревет, онемогућена да одем с друштвом у град на колаче! То би био сценарио, налик Чеховљевим драмама. У времену које пролази ужурбаним кораком има тренутака када је осамљивање лек. Предахните и размислите: „Где сам ту ја? Хоћу ли проћи убрзано, попут времена?”

Драгана Клашња