Robot Marko pomaže deci s cerebralnom paralizom
NOVI SAD: Humanoidni robot Marko, prvi takav u Srbiji, ovih dana je u novosadskoj Dečjoj bolnici i radi ono za šta je i napravljen – pomaže deci s cerebralnom paralizom prilikom terapija.
Naime, Marko je nastao pre dve godine i na njemu je radio tim od 40 stručnjaka, među kojima su doktori, umetnici i dizajneri, psiholozi, kao i inženjeri s Fakulteta tehničkih nauka.
Kako kaže jedan od Markovih tvoraca, profesor na Katedri za robotiku, mehatroniku i automatizaciju na FTN-u dr Branislav Borovac, deca su prilično zavolela robota i često ga tretiraju kao čoveka.
Izraz mališana kad gleda u Marka je fascinantan i prosto je grehota ne iskoristiti ga da dete trenira malo više, kaže Borovac.
Kako je dalje rekao naš sagovornik, nakon prve terapije s Markom, terapeut je prišao devojčici koja je vežbala i uverio se da je bila potpuno preznojana.
Naime, kako su nam objasnili lekari, devojčici su vežbe inače teške, ali se posebno trudila zbog Marka, više nego ikad do tad. Letos smo imali prvo testiranje u bolnici i prosto je zapanjujuće da dete koje, na primer, ide u četvrti razred osnovne škole, tretira Marka kao da je živo biće. Jedna devojčica mu je prišla i pitala „Šta ima?” i time nas potpuno iznenadila, priča Borovac.
Marko, ili „plavi robot”, kako ga neki nazivaju, nastao je kao pomagalo u terapijama dece s cerebralnom paralizom.
O tome koliko je motivacija koju Marko pruža mališanima moćna govori i sučaj jedne devojčice koja vrlo teško hoda.
Profesor Branislav Borovac objašnjava da je ona insistirala na tome da svaki dan dođe u bolnicu i „porazgovara” s Markom.
Kada je dobila štap za hodanje, to veče je bila uporna i s mamom hodala oko bolnice, samo da bi sutradan mogla da pokaže Marku da je savladala tu vežbu kako bi je on pohvalio, kaže naš sagovornik.
Naime, to stanje nastaje usled oštećenja mozga, što za posledicu najčešće ima poremećaje motoričke prirode. Zbog toga lekari najviše preporučuju vežbe u ranoj fazi života, ali terapeuti često imaju problem da motivišu decu da istraju kroz celu terapiju, koja traje i po dva sata.
Zbog toga je tim stručnjaka došao na ideju da konstruiše robota koji će mališane zabaviti i podstaći da istraju. Borovac objašnjava da ništa na Marku nije slučajno te je, na primer, zaobljen, bucmast oblik izabran jer su psiholozi utvrdili da je deci najprijemčiviji oblik poput „teletabisa”, kao i plava boja.
Autorski napori, kaže Borovac, urodili su plodom, a od dvadesetak dece s kojima je robot radio, samo jedno ga nije prihvatilo.
Borovac ističe da se pokazalo da je motivacioni efekat najvažniji.
Ukoliko dete nije shvatilo šta lekar od njega traži, Marko može da demonstrira te vežbe. Ima poremećaja gde dete nema pojam o sebi te ako treba da dodirne glavu, ne zna gde je to. Onda se terapeut obrati robotu s molbom da dodirne glavu, on demonstrira, pa dete ponovi. Kad Marko nešto kaže, to je za njih zakon, našalio se Borovac.
Naš sagovornik kaže da bi Marko u budućnosti mogao dobiti „posao” s punim radnim vremenom u Dečjoj bolnici, ali da njega i njegove kolege tada čeka još mnogo posla.
Na redu je da se robot unapredi tako da doktor s njim može da radi samostalno, bez pomoći inženjera. Borovac dodaje i da se stručnjaci koji stoje iza Marka nadaju da će u budućnosti imati mogućnost da stvore Markovu „devojku” Saru, za koju već imaju nacrt.
D. Ristić
J. Vukašinović
