Ribarsko ostrvo, a bez ijednog ribara: Ko nema Dunav, osuđen je na more

Miodrag Radojević, čuveniji kao Mile domar, sad već sedmu godinu radi svoj posao: zadužen je da čuva ostrvo...

- Zimi je opuštenije na Ribarskom ostrvu, jer nema gužve, čamdžija, manja je poseta, do proleća i lepog vremena, kada bude puno ljudi - kaže Mile, koji često prespava na Ribarcu, dok se ne zaželi kuće. - Imam peć na struju i nije mi hladno, a od 70 vikend kuća, ovde živi četiri porodice, koji su tu više od decenije.

Mile priča da ribara više nema nijednog, ima pecaroša, ali i oni se mogu izbrojati.

- Nema više nijednog profesionalnog ribara, šta više, na Dunavu radi Jakara pre puta i drži čardu na obali, on ima dozvolu za ribarenje, Braša u Begeču, u Futogu jedan i to bi bilo to. Riba koja se jede na čardama se kupuje i donosi najviše sa Đerdapa, ali i tih par ribara prodaje restoranima, ali je to vrlo mala količina - kaže Mile.

Dunavac se jako zamuljio, što smeta i Vojsci, ali i stanovncima Ribarca, ali i vlasnicima brodica. Dunavac je označen kao voda van svake kategorije, tačnije bara, o kojoj niko ne vodi računa. Grad je pokušao izmuljavanje prošle godine kod špica Ribarca, ali Miodrag Radojević tvrdi da nisu mnogo uradili i da je stanje slično kao i pre.

Miodragov dan počinje rano, kaže za sebe da je ranoranilac, obiđe ostrvo, pregleda da li je sve na svom mestu.

- Naš klub “Ribolovac” je sportsko-rekreativni i nautički klub, ali na Ribarcu ima još klubova, oko desetak. Naš je najstariji i pre tri godine smo slavili 70 godina postojanja, izdali našu monografiju, u kojoj se mogu pročitati priče o stanovnicima ostrva, ali i fotografije kako je Ribarac nekada izgledao - kaže Mile. - Naš klub broji oko 170 plovila, čamaca, brodica, brodića, glisera i svaki klub vodi računa o svojim čamcima, a bilo kakva pomoć da zatreba, svi se ispomažemo.

Radojević ističe da jesu problem suve topole na Ribarskom ostrvu, koje su padale i na automobile, ali srećom osim materijalne, druge štete nije bilo i niko nije stradao.

- JP “Vojvodina Šume” je središnji deo šume posekla i zasadila, ostalo je uz sam put, što je u nadležnosti “Gradskog zelenila”, a kad će se to rešiti ne znam. Ima puno nagnutog drveća na putu, sve je i obeleženo da se seče - kaže Mile. - Najveći problem je potrošnja i naplata vode, sve ostalo rešavamo sami. Imamo staru mrežu, gubitke, ljudi teško regulišu plaćanje, nisu to velike cifre, ali se nakupilo sa godinama. Takozvane splavove ne čujemo, jer Dunav odnese sav zvuk na sremsku stranu, te Kameničani imaju najveće probleme zbog glasne muzike, a mi ih uopšte i ne čujemo.

Problem je i legalizacija i ozakonjenje vikendica, tvrdi Mile, jer ko god kupi kućicu, zbog nerešenog statusa, ne može da overi ugovor kod notara.

- Kućice se ipak prodaju i kupuju i menjaju im se vlasnici, a kupci znaju kakav je status objekta i pristaju na to, jer ostrvo ipak ima svoje čari - kaže Mile. - Naš klub organizuje razne aktivnosti tokom sezone, sportske, rekreativne, nautičke, za decu, ali i kuvanje ribljih kotlića, slikarske, pesničke i muzičke manifestacije i to na špicu gde je postavljena bina, stolovi i klupe.

Druženje je ipak najlepše na Ribarcu, a to potvrđuje i Šegra kog su njegovi psi Mališa i Flekica čekali da završi svoje druženje u čardi. Ribarsko ostrvo ima šest pasa, koje su “na hrani”, a oni verno čuvaju svoju teritoriju od drugih pasa koje ljudi često znaju da izbace u šumu na Ribarac,

Radovan Šegrt, za prijatelje Šegra, ima kućicu na vodi koju je nazvao po svojoj unuci Teodori, a on je glavni “krivac” zašto nikad nema komaraca na Ribarcu.

- Vozim poljoprivredne avione, ako vidite onaj žuti u vazduhu, velika je verovatnoća da sam ja u njemu, jer mi je to struka - kaže kroz osmeh Radovan Šegrt, koji je na Ribarcu oko 10, 15 godina, a svoj posao radi i duže.

Kako kaže, pecaroš je u pokušaju, ima dozvolu, a smatra da ribara više nema, jer je ribarenje ograničeno.

- Nekada sam robario na Tisi, odnosno na kanalu, dok sam živeo u Banatu i imao sam lepih ulova. Na Ribarcu se uvek jede riba, ali iz ribarnica, jer ribara nema. Danas je potrebno imati firmu da bi se time čovek bavio - kaže Šegra. - Kečigu su zabranili, pa uopšte se više ne lovi, ali ima ih u bazenu kod našeg prijatelja u Petrovaradinu. U restoranima se najviše jede som, smuđ, šaran.

Radovan na Ribarcu provede oko šest, sedam meseci, mada je i zimi tu svaki dan, jer dođe da nahrani kerove, ali tu ne spava.

- Na svojoj kućici imam i vodu i struju i sve uslove za život. Pošto sam već 14 godina u penziji, ovde provodim vreme, jer na Dunavu čovek može lepo da se opusti. Šareno je, neko ima vikendicu, neko kuću na vodi, ili čamac, a ja imam osim kuće i dva brodića. Ovde se čovek lepo odmori, bez razmišljanja da li će imati mesto za parking, na primer - kaže Šegra. - Ipak, ovde se život ne uspori, ja još uvek doživaljavam odmor kao rekreaciju, pa kosim travu, imam i malu bašticu sa cvećem, pa i spadnem s nogu od posla, kratak bude dan.

Šegrt potvrđuje da se kućice prodaju, ali i da su relativno skupe, jer je ostrvo na tri, četiri kilometra od grada, pa je odmor nadomak ruke.

- Nekad sam imao kuću na moru u Crnoj Gori, ali sam davno shvatio da ko nema Dunav, osuđen je na more, tako se to kaže. Nikad se nisam pokajao što sam se odlučio za Ribarac - tvrdi Šegra, koji nas je sproveo i kroz svoju kućicu na vodi i pokazao mesto gde se peče najlepša riba, kakve ne ispadne i na talandari, ali i slika sa domaćim labudovima koje je sam uslikao jedno jutro pored kućice.

Maša Stakić