Razgovor sa umetnicom i penzionerkom Dragicom Nićetić iz Begeča

Nedavno smo imali priliku da je upoznamo na maskenbalu Gerontološkog centra „Novi Sad”, gde je bila prerušena u Trnovu Ružicu, okićena cvećem, baš ono što i sama najviše voli da slika.

– Baš sam u fazonu cveća i prirode, to najviše volim da slikam – govori nam vesela Dragica, priznajući da ponekad dobija primedbe što najčešće crta te motive. – Ali, ja to osećam i nosim iz detinjstva. Zato za moje slike, koje se nalaze u raznim domovima, kažu da oplemenjuju prostor. Nekad slikam i ribe i apstraktne kompozicije svemira, ali kad je reč o polurealizmu, tu su uvek priroda i cveće.

Šta god da reši da prenese na platno, to je uvek šareno i veselo. Kako kaže naša sagovornica, najviše voli da toplim voskom crta po svili, ali se vešto služi raznim tehnikama – od akrila i ulja, do suvog pastela.

– Nedavno smo se na našoj likovnoj radionici „Beli labud”, u begečkom klubu penzionera „Proleće”, dogovorili da stare materijale koje više ne koristimo, ugradimo u stolnjake i zavese i tako im damo novi život – navodi Dragica, ponosna što se dosetila takvog vida reciklaže koji je na izložbi, koja je nedavno i održana u Begeču, naišla na odličan odziv.

Svoj radni vek je provela najpre kao učiteljica, a potom kao nastavnica likovne kulture u Osnovnoj školi „Jovan Popović” na Limanu. Po odlasku u penziju, neko vreme se bavila i decom koja imaju oštećen sluh, ali svima je uvek zajedničko to da svako nosi u sebi talenat za slikanje, koji, najčešće, ne prepoznaje.

– Radeći kao pedagog, videla sam da svako u sebi ima nešto što ni sam ne prepoznaje. Mi, nastavnici, smo tu i treba da ih oslobodimo da se svako na svoj način iskaže, da svako slika kako oseća. Ne možemo svi slikati isto jer ne vidimo svi isto jedan motiv, ali u tome i jeste lepota. Nema kritike, samo ima pomoći – ističe umetnica u penziji.

Da bi neko razvio ljubav prema umetnosti, mora od malih nogu da bude blizak s njom. Stoga baka Dragica svog malog unuka već uveliko vodi u galerije i na izložbe, nadajući se da će jednog dana možda i on početi da se bavi slikanjem.

– U Klubu često uključujemo i decu iz zabavišta, vaspitačice nam ih dovode i s njima oslikavamo jaja, pravimo zeca i slično, a nekad nam donose i svoje radove. Deca su naša budućnost, a moji bivši đaci su po svetu i vidim da posećuju izložbe pa se i ja se tu pronalazim. Mislim da sam im ugradila bar kamičak takvog osećaja i želje – iskrena je Dragica Nićetić.

L. Radlovački