Radionice razvojno-dramskog centra „Paunica” podstiču maštu

Svake subote od 12 do 19 časova ove radionice u Školi sporta „Sportisimo”, Milenka Grčića 3a, vode dramski pedagog i nastavnica srpskog jezika Marija Trbojević i master i dramski pedagog Aleksandra Marković. Kako kažu, kroz radionice se bave metodama primenjenog pozorišta, tj. koriste dramske metode u razvoju dece. Na njima je mašta veoma važan segment, posebno zbog toga što je, kako kažu, u današnjem okruženju dece i virtuelnom svetu oni ne proživljavaju na pravi način.

– Mi nismo glumci i ovo nisu klasične dramske radionice, pa ne stvaramo glumce-zvezde nego se bavimo zdravim razvojem dece – priča Marija Trbojević, i dodaje da su dramske igre i vežbe iz kojih se radionice i sastoje deci sigurno okruženje u kojem se pronalaze kroz životne situacije. – Nama je pozorište alat da bi deca istražila sebe, kreativnost i sve potencijale koje mogu da iskoriste na pravi i zdrav način. Na taj način ispituju i sebe i druge. Stavljaju se u uloge kroz koje znaju da su u sigurnoj zoni, da im se ništa loše neće desiti. A, opet, mogu da istraže i kako oni, ali i cela grupa, funkcioniše u datim životnim okolnostima.

Kroz pozorišne vežbe, igre i zadatke, deca slobodno postavljaju pitanja i dobijaju odgovore o životu i svakodnevnim temama i problemima. Oni se kroz dramski proces osnažuju za svakodnevicu, uče da prihvataju sebe, ali i druge, ne osuđujući različitost. Aleksandra Marković nam objašnjava da je svaka radionica drugačija te se koriste različite metode i tehnike dramske pedagogije.

– Radimo glumačke vežbe, ali i vežbe pažnje i koncentracije, ali svaka je za sebe posebna, i dozvoljavamo da deca i sama učestvuju u koncipiranju radionica – ističe master i dramski pedagog Aleksandra Marković. – Nemamo striktan plan i program nego radimo onako kako su deca tog dana raspoložena. Bavili smo se i scenskim pokretom, dikcijom, dramskim glumačkim vežbama u kojima se deca postavljaju u različite situacije i na taj način vežbaju neke obrasce ponašanja koji su društveno prihvatljivi ili nisu. Ili oni istražuju kako bi oni zapravo reagovali u nekoj nepoznatoj situaciji koje im sada kroz te vežbe postaju poznate i mogu da ih prepoznaju u svom realnom životu.

Naše sagovornice ističu da se učesnici radionica osposobljavaju za zdravo funkcionisanje i da se na taj način formira stabilna ličnost koja je slobodna da izrazi svoje mišljenje poštujući druge.

Radionice su, kako kažu naše sagovornice, namenjene i deci s posebnim potrebama, koja, iako imaju poteškoća u razvoju, vidno mogu da napreduju. Jedna od njih je i Jovana Stevanović, koja nam je otkrila da obožava da dolazi na radionice jer je kroz njih naučila mnogo i o sebi i o drugima. Njena mama Dragana Stevanović rekla je da je nastavnica Marija Trbojević prepoznala da može da radi s njenom ćerkom pa joj je izuzetno zahvalna što joj je kroz ove radionice „otvorila neka nova vrata”.

– To je veliki uspeh za Jovanu jer se prvi put u okruženju s decom oseća superiorno – naglašava Dragana Stevanović. – Ona se uvek povlačila, puštala je druge da pričaju, klimala je glavom. Postajala je svesna da nije kao druga deca, a ovde taj osećaj nema. Potpuno je ravnopravna, kući dolazi s oduševljenjem i nekim novim znanjem o igrama i brzalicama. Zatečena sam time jer su prognoze lekare bile dosta lošije.

V. Bijelić