Proleće na novosadskim ulicama okupilo ulične svirače

Različiti žanrovi, poput rokenrola, popa, metala i fanka mogu se čuti u samom srcu grada tokom jutarnjih, ali i večernjih časova.

Ispijajući svoju kafu „za poneti”, Bogdan Nenadić pali cigaretu i počinje da svira. Podzemni prolaz u centru grada njegovo je omiljeno mesto za svirku, te svako jutro dolazi prvi kako mu neko od kolega ne bi zauzeo poziciju. Sigurnim pokretima prstiju trza žice, uvežbavajući akorde omiljenih pesama na svojoj gitari.

„Skupljam da bih svirao u Italiji, hvala” glasi natpis koji je postavio ispred sebe i koji predstavlja njegovu želju da svira upravo u toj državi, zbog čega je iz Čačka najpre i došao u Novi Sad. Uz pozadinski zvuk gitare, Bogdan priča o slobodi koja fali mnogim ljudima, a koju on uživa kao umetnik čiji posao predstavlja beg od dosade.

– Bio sam zbunjen zbog poslova koje sam prethodno radio. Manjak slobode uvek mi je smetao, tako da sam stalno tražio neku alternativu: tetoviranje ili umetnost. Kada sam shvatio da od sviranja mogu normalno da živim, nisam razmišljao o prošlosti. Ne bih ovo menjao ni za šta – kaže Bogdan, kom sviranje na ulici više ne predstavlja problem.

Svoju cigaretu postavlja uz gornju kobilu gitare, dok ljudi užurbano prolaze sada već popravljenim pokretnim stepenicama. Razmišlja o svojim ciljevima i govori o svojoj prvoj gitari koju je dobio od oca.

– Ćale mi je uzeo gitaru kada sam imao osam godina. Sa prekidima sviram oko 12 godina, ne samo gitaru već i bas, usnu harmoniku, snimam vokale, a planiram i da napravim kućni studio – dodaje naš mladi sagovornik.

Iako se Bogdan susreo sa mnogim neprijatnim situacijama koje sviranje na ulici donosi sa sobom, odlučio je da svoje vreme utroši razmišljajući o svim pozitivnim stvarima koje mu je ono pružilo s obzirom na to da je upoznao različite ljude, stekao nova iskustva, te su mu i mnoga vrata otvorena.

Nekoliko sati kasnije na Bogdanovo mesto dolazi Momčilo Živkov, koji uz osmeh govori da rade „po smenama”, te da su se tako podelili. Okružen raznolikim cvećem koje žene prodaju tik pored njega, Momčilo svira svoju harmoniku. Muzika je njegovo primarno zanimanje. Talenat je nasledio od svog oca Tomislava, čiji se zvuk gitare obično može čuti u samom centru grada nedaleko od Miletićevog spomenika. Većina muzičara koje Novosađani mogu čuti na ulici ima svirke u lokalima, na svadbama, članovi su nekog benda ili orkestra, pa tako i Momčilo.

– Svirao sam svuda gde me pozovu, na mnogim svadbama i veseljima. Imam i svoj orkestar, kojem još uvek nismo dali ime – kaže Živkov.

Negativna strana ovog posla ogleda se i u Momčilovom iskustvu. Zbog pretnji koje je dobijao svirajući posle ponoći, odlučio je da, zarad sopstvene bezbednosti, to radi preko dana.

Njegov otac Tomislav Živkov odlučio je da dođe svojim narandžastim motorom ispred jedne prodavnice, te tu zauzima svoje mesto. Raspakuje zvučnike i priključuje svoju gitaru. Slučajni prolaznici mu se javljaju dok se on osmehuje i želi im prijatno veče. Uvek raspoložen za razgovor, namešta kačket i govori da, iako se uvek sređivao za svirku, u poslednje vreme odlučuje da svira u udobnoj garderobi prilagođenoj i za vožnju motora. Tako nam je i pričao o poznatim ličnostima sa kojima je radio i sa kojima se susreo kroz svoju muzičku karijeru. Često se priseća ranijih vremena kada je od muzike moglo lepo da se živi. Voli ljude i razgovor sa njima, te ističe da narod „ili ima ili nema novca”, ali da nije sve u tome, već su bitni druženje i muzika koja spaja ljude.

– Narod je napet, pa muzika dođe kao neka vrsta zagrljaja koja prija čoveku i koja ga opusti. Ljudi dođu do mene i zahvale mi zato što im sviram i što ih oraspoložim. Svirka zna nekoga da rastuži, da uveseli i da sve probleme izbaci iz glave, muzika je to, ceo život – priča Tomislav Živkov, koji je, pohađajući muzičku školu u Beču, uz dugogodišnju muzičku karijeru, zavoleo da svira različite žanrove, ali i različite instrumente, od gitare i bas gitare pa do bubnjeva, harmonike i klavira.

Čedana Đokić, čije je umetničko ime Divna Forest, još jedan je od muzičara koji svoju ushićenost i lepo raspoloženje želi da prenese notama na svoje sugrađane. Svirajući crvenu harmoniku nazvanu „Monika”, Divna obilazi različite lokacije poput Futoške i Najlon pijace, „Promenade”, ali i Zmaj Jovinu ulicu i Dunavski park, gde je sve i počelo. Voli da peva na različitim jezicima jer, kako kaže, to za nju predstavlja odraz multinacionalne sredine. Prolaznici je prepoznaju kako zbog raznovrsnog repertoara i velikog talenta, tako i zbog učešća u „Pesmi za Evroviziju”.

– Najviše se obradujem kada mi deca pritrčavaju u zagrljaj, njihova radost je moja sreća, kao i uspeh da nacrtam osmeh svakom prolazniku – veli raspoložena Čedana.

Kada mrak zavlada Novim Sadom, na red dolaze drugi ulični svirači koji svojim raskošnim notnim sistemom čine naš grad živim i noću. Ono što ih sve spaja jeste ljubav prema muzici, ljubav prema Novom Sadu i ljudima u njemu.

Tekst i foto: I. Japundža