Priča Udruženja turističkih vodiča Novog Sada: Laza Kostić

– Laza Kostić rođen je 31.januara 1841. godine na Tri jerarha, tačno u ponoć, u Šajkaškoj ulici u Kovilju, koja je nekada predstavljala pogranični garnizon – priča Snežana Tatomirov. – Iako potiče iz ugledne oficirske porodice, od oca Petra i majke Hristine, ne može se reći da ga je život od početka milovao. Posao kojim se otac bavio podrazumevao je njegovo stalno odsustvo, a za ljubav majke je ostao uskraćen jer je ona umrla pre nego što je njen lik uspeo da se ureže u svest mališana.

Kako naša saovornica napominje, Laza se razlikuje od svojih vršnjaka, slab je, često trapav i nespretan, nemiran, nestalne pažnje, ali zato sa znacima stvaralačke snage i kompleksnih misli, koje iskazuje već u prvim školskim sastavima.

– Ako je suditi po komentarima ljudi koji su ga poznavali, isticao se naročitim dostojanstvom, mirnoćom, lucidnošću, ali i otvorenošću uma, kao i spremnošću da sve postavi onako kako je, bez okolišanja i dvoličnosti –objašnjava Snežana. – Odrastajući uz ujaka i tetku, koji su ga pazili kao sopstveno dete, Laza je stekao naročito obrazovanje i uprkos svojoj tragediji, odrastao je uživajući u blagodetima bogate porodice, kako u materijalnom tako i u emotivnom smislu.

Delo „Santa Maria dela Salute“ Laza Kostić je stvarao više od deset godina. Pesma je objavljena 1909. godine, a pesnik je umro godinu dana kasnije. Po ovoj ljubavnoj priči snimljen je film „Santa Maria della Salute“, koji je premijerno prikazan u decembru 2016. godine, da bi u martu naredne, 2017. godine, bila prikazana i istoimena serija.

Snežana dalje navodi da je Lazina majka bila iz ugledne trgovačke porodice Jovanović, a otac pogranični oficir, pa je Laza od malena upoznat sa obrazovanim staležom, poznatim i velikim ljudima, te težnje za takvim svetom gaji čitav život i ne skriva da voli da bude deo bogatog i moćnog sveta.

– Svršivši osnovnu školu u Đurđevu, otac ga dalje šalje na školovanje u Novi Sad i Pančevo, a potom dolaze ozbiljnije škole po gradovima tadašnje Austrougarske, a 1864. godine diplomirao je pravo u Pešti – priča naša sagovornica. – Samo dve godine kasnije, odbranio je i doktorsku disertaciju na tečnom latinskom jeziku, a odmah je postao profesor u Srpskoj gimnaziji u Novom Sadu.

Prema rečima Snežane Tatomirov, iste godine Laza Kostić učestvuje u stvaranju političkog pokreta Ujedinjena omladina srpska, čije je geslo „Srpstvo sve i svuda“, a koji je aktivan do 1871. godine. Izabran je za beležnika u Novosadskom magistratu, gde radi pet godina, posle čega počinje da se bavi književnošću, novinarstvom i politikom, a 1869. godine ga lažno optužuju da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila, zbog čega je i uhapšen. – Drugi put je završio u zatvoru zbog antiaustrijskog govora na proslavi na kojoj je obeleženo punoletstvo kneza Milana, a 1873. godine je izabran za poslanika u Ugarskom saboru i bio je jedan od najbližih saradnika predsednika Družine za ujedinjenje i oslobođenje Srbije Svetozara Miletića – objašnjava Tatomirov. – Na Berlinskom kongresu bio je sekretar Jovana Ristića 1878. godine, da bi 1880. godine postao sekretar Srpskog poslanstva u Petrogradu, ali se posle četiri meseca vratio u Beograd.

Novine „Srpska nezavisnost“ uređuje od 1881. godine, a zbog pritiska vlade, 1884. godine, seli se u Crnu Goru, gde postaje saradnik kneza Nikole I Petrovića Njegoša i uređuje „Glas Crnogorca“ na Cetinju. Kako Snežana priča, nakon sedam godina, Kostić se vraća Sombor, gde radi kao upravnik Srpske narodne čitaonice, koja danas nosi njegovo ime.

– Nakon čitavog veka i godinu dana od smrti Laze Kostića, 2011. godine Novi Sad je našao način da se oduži ovom velikanu, podignuvši mu spomenik u ulici Modene – priča Snežana Tatomirov. – Tako se Laza Kostić pridružio Svetozaru Miletiću i Jovanu Jovanoviću Zmaju u najužem centru grada. Na postamentu, visokom jedan metar, naš luckasti Laza lebdi „među javom i med snom“, čuvajući Novi Sad.

Laza Kostić predstavljen je bronzanom figurom visokom 3 metra, koja se nalazi na kamenom postamentu. Njegova figura, u čijoj ruci se nalazi knjiga, rad je akademskog vajara Stevana Filipovića, a izvajana je u čenejskoj livnici “Stanišić”.

U saradnji sa Udruženjem turističkih vodiča Novog Sada, list „Dnevnik“ će objavljivati priče i zanimljive anegdote o istoriji i arhitekturi grada, znamenitim ljudima, gastronomiji, kao i skrivenim ili zaboravljenim predelima koji krase Srpsku Atinu.

– Svoju prvu pesmu napisao je u šesnaestoj godini, a urednik tadašnjeg najpoznatijeg lista „Sedmica“ Jovan Đorđević, koji ju je dobio posredovanjem Zmajevog brata, odbija da je objavi – navodi naša sagovornica. – Premda mu je još tada savetovano da se ostavi stihova, Laza ne odustaje i počinje marljivo da radi na prevodu „Ilijade“ i „Romea i Julije“, a sa samo dvadesetak godina piše „Maksima Crnojevića“ i učestvuje na proslavi Šekspirove tristogodišnjice. Zatim su usledila i druga dela: „Pesme“, drame „Pera Segedinac“ i „Uskokova ljuba“, filozofske rasprave, razni prevodi i rukopisi. 

Snežana Tatomirov dalje naglašava da se retko spominje da je Kostić prvi književnik kod nas koji je preveo deo „Romea i Julije“, zatim deo „Hamleta“ i „Kralja Lira“, te da zahvaljujući njemu danas imamo mogućnost da čitamo Šekspirova dela. – Kostićevo kulturno formiranje, njegov pesnički i dramski rad i filozofski stavovi o lepoti, politici, simetriji nisu nastajali pod uticajem  jedne škole ili jednog pisca, već su oni produkt dugotrajnog obrazovanja i neprestanog usavršavanja – ističe Snežana. – Među filozofima smatran je za jednog od najboljih poznavalaca srpskog jezika, među pravnicima za najboljeg dijalektičara. Prvo poštovan i hvaljen, a ubrzo zatim odbacivan i podvrgavan ruglu, lebdeći veoma često „između jave i sna“, nošen na krilima zanosa i često vukući svoja krila za sobom kao Bodlerov albatros. 

U poodmaklim godinama, kako naša sagovornica objašnjava, Laza se odlučuje na ženidbu sa Julijanom Palanački, koja ga oberučke prihvata nakon dvadeset godina iščekivanja. Iako je prosi 1884. godine, oni se ne venčavaju jer to njena majka ne dozvoljava. Nedugo potom, on odlazi u Crnu Goru na sedam godina, a 1891. godine u dvorcu Sokolac, na prijemu kod porodice Dunđerski, upoznaje 30 godina mlađu Lenku Dunđerski, a između njih se odmah rađa ljubav. 

– Pristao je da mu njen otac Lazar postane dobrotvor i narednih godinu dana je boravio kod njih, pa su se Lenka i Laza često zajedno šetali, a jednom prilikom ona mu je rekla da bi mogla da se uda jedino za čoveka kao što je on, ali je Laza bio svestan da njena porodica, zbog njegove materijalne situacije i razlike u godinama, to neće dozvoliti – objašnjava Snežana. – Zato je 1892. godine otišao u manastir Krušedol i napisao pesmu „Gospođici L. D. u spomenicu“.

Iste godine Laza postaje prijatelj sa Nikolom Teslom u Pešti, a kako naša sagovornica otkriva, u jednom pismu koje mu je poslao pesnik je napisao da želi da ga oženi Lenkom. Za nju je rekao: „Devojka koju sam Vam namenio može da savlada svakog ženomrsca“, ali Tesla to nije želeo. Pošto je bio uveren da će je zaboraviti samo ako se fizički udalje, Laza se 1895. godine oženio Julijanom Palanački i preselio se kod nje u Sombor.

– Vest o smrti njegove nikad neprežaljene muze i ljubavi Lenke Dunđerski, koja je dva meseca nakon njegovog venčanja umrla u Beču od tifusa, primio je teško – priča Tatomirov. – Sahranjena je na pravoslavnom groblju u Srbobranu, za šta je Laza saznao dok je bio na medenom mesecu u Veneciji, te se u crkvi Gospe od Spasa pomolio za Lenku i počeo je da piše svoju najlepšu pesmu, a od Sime Matavulja je tražio da mu pošalje Petrarkine pesme koje je posvetio Lauri, kao i prideve kojima ju je opisivao.

Ostareo i umoran od neprekidnih borbi, dokazivanja, stremljenja i padova, Laza bolestan odlazi u Beč, a njegove poslednje dane beleži doktor Milan Šević, iz čijih zapisa saznajamo da je Kostić srčano oboleo, te da je poslednje trenutke proveo u razgovoru sa dragim i odanima ljudima, priča Snežana.

– Najmarkantnija ličnost 19. veka preminula je 9. decembra 1910. godine u 7 časova, a sahranjen je 12. decembra u porodičnoj grobnici Palanačkih u Somboru, gde i danas počiva – govori Tatomirov. – Žalosno je i pominjati činjenicu da je vest o smrti Laze Kostića u Novom Sadu primljena gotovo mirno u visokim krugovima, te da se odbor za pogreb nije ni organizovao kako je to red nalagao. Jedino njegovi prijatelji koji su i mrtvog Lazu želeli da ispoštuju, okupili su se ne bi li mu održali poslednji govor.

D. Andulajević