OAZA U KOJOJ PRIČE O INKLUZIJI I SLOBODI POSTAJU STVARNOST Dve decenije Male srećne kolonije na Dunavcu u Petrovaradinu

Ko je tuda prvi put zalutao i ne zna o čemu se radi, pa, reč je o kampu za decu i omladinu „Mala srećna kolonija” koji ove godine traje do 8. jula, odnosno do ponedeljka, kada će biti i svečano zatvaranje.

Već 21. godinu ovakva druženja okružena krošnjama revnosno traju. I kad naiđu teška vremena, a nailaze češće nego što bi trebalo, nema odustajanja. U svemu tome najistrajnija je osnovačica kampa Marijana Stevanović koja je na svom porodičnom splavu krenula na putovanje koje traje već više od dve decenije i okuplja na stotine dece i mladih iz različitih socijalnih kategorija, pretočivši priče o inkluziji, demokratiji, ravnopravnosti, slobodi i ljubavi u – stvarnost!

– Kad se setim početaka, raskrčavanja ovog prostora, traženja da nam obezbede struju i vodu, pa materijal za konstrukciju gde su nam trpezarija i kuhinja, šatore... zaista je dosta ulagano u ovaj kamp, mnogi su učestovali, ali sad je već prošlo mnogo godina i sve bi to trebalo obnoviti – priča za „Dnevnik” Marijana Stevanović, prisećajući se turbulentnih ali i spokojnijih vremena kad je bilo lakše doći do podrške. – Sve manje finansija imamo, Grad nam smanjuje donacije, preduzeća kukaju kako nemaju, a sve postaje skuplje. Sad kad se okrenem, vidim da je sve ovo lepo, ali i teško. Jednom smo čak i bili odbijeni od Grada za finansiranje, pa onda kažem da više neću da se gnjavim s ovim, onda se zainatim i ima da izbunarim nekako... Srećom, uvek se nađu dobri ljudi koji su tu da poguraju.

Gradivši „Malu srećnu koloniju” sve ove godine, čini se da je izazovnije nego skadar na Bojani, iako opravdanosti za opstankom ne manjka.

– Dugo ni sama nisam razmišljala o tome odakle mi živaca i strpljenja za sve ovo, ali mislim da svaki čovek ima neku svoju misiju u životu, a ovo je moja – veli naša sagovornica. – Više i ne razmišljam o tome da li treba, već automatski sve radim. Neke godine su bile izazovno teške, kao i ova. Imali smo poplavu dva puta. Budem umorna od svega, što najviše osetim kad ne dobijemo finansijsku podršku, pa se mislim, šta i zašto radim tolike godine, a onda shvatim da ja znam, ali mi nije jasno kako drugi to ne vide.

Ovaj naizgled Sizifovski posao iz godine u godinu pak biva nagrađen dečjim osmesima, znanjem i veštinama koje su stekli, pomeranjem granica koje ih nakon kampa učine boljim ljudima. Ipak, najveći je izazov heterogenu grupu organizovati tako da zajedno funkcionišu, doprinose okruženju u kom borave nedelju dana, nauče se na poluvojnički život. A najteže je, zapravo, gledati kad se svi taman „dovedu u red”, a onda odu...

Međutim, obilazeći Galeriju Matice srpske, Muzej Vojvodine i Muzej grada Novog Sada, družeći se sa pripadnicima Vojske Srbije od kojih dobijaju šatore za kamp, ali i časove orijentacije u prirodi, kao i upoznavanje sa aktivnostima Crvenog krsta Novog Sada, oprobajući se u ulozi slikara, novinara i glumaca, mališanima je svaki dan od jutra do mraka ispunjen bogatim programom.

– Ove godine sam drugi put na kampu i sviđa mi se ovde, stičem nova prijateljstva, a voleo bih da dođem i sledeće godine jer ne idem na ekskurzije i školska dešavanja, pa želim negde da odem, uživam i odmorim se – kaže Dejan Nikolić (13) koji će od septembra krenuti u osmi razred OŠ „Jovan Popović”. – Voleo bih kad odrastem da budem tehničar u ekipi Hitne pomoći, jer sam volonter Crvenog krsta već godinu i po dana, a zanimam se za medicinu i prvu pomoć. To je cilj koji želim da ostvarim.

Četrnaestogodišnji Vladimir Pavlović već tri godine dolazi u „Malu srećnu koloniju” i, kako kaže, glavni je pomoćnik u kuhinji.

– Sledeće godine kad krenem u srednju školu mogu ovde da postanem volonter, mada se ja već tako osećam. Iskreno, najviše volim kad padne mrak i kad kao spavamo, a zapravo međusobno pričamo jer ne možemo da zaspimo. Najdraže mi je što sam stekao nove prijatelje s kojima se čujem preko društvenih mreža, a i viđamo se u gradu, pa kad se sretnemo u kampu, lepo se družimo.

L. Radlovači