Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

ОАЗА У КОЈОЈ ПРИЧЕ О ИНКЛУЗИЈИ И СЛОБОДИ ПОСТАЈУ СТВАРНОСТ Две деценије Мале срећне колоније на Дунавцу у Петроварадину

06.07.2024. 10:10 10:24
Пише:
Фото: Л. Радловачки

Дунавац у Петроварадину, скривена марина начичкана сплавовима и чамцима, на обали дебела ладовина под којом се од 2. јула свакодневно и током целог дана чује дечја граја.

Ко је туда први пут залутао и не зна о чему се ради, па, реч је о кампу за децу и омладину „Мала срећна колонија” који ове године траје до 8. јула, односно до понедељка, када ће бити и свечано затварање.

Већ 21. годину оваква дружења окружена крошњама ревносно трају. И кад наиђу тешка времена, а наилазе чешће него што би требало, нема одустајања. У свему томе најистрајнија је основачица кампа Маријана Стевановић која је на свом породичном сплаву кренула на путовање које траје већ више од две деценије и окупља на стотине деце и младих из различитих социјалних категорија, преточивши приче о инклузији, демократији, равноправности, слободи и љубави у – стварност!

– Кад се сетим почетака, раскрчавања овог простора, тражења да нам обезбеде струју и воду, па материјал за конструкцију где су нам трпезарија и кухиња, шаторе... заиста је доста улагано у овај камп, многи су учестовали, али сад је већ прошло много година и све би то требало обновити – прича за „Дневник” Маријана Стевановић, присећајући се турбулентних али и спокојнијих времена кад је било лакше доћи до подршке. – Све мање финансија имамо, Град нам смањује донације, предузећа кукају како немају, а све постаје скупље. Сад кад се окренем, видим да је све ово лепо, али и тешко. Једном смо чак и били одбијени од Града за финансирање, па онда кажем да више нећу да се гњавим с овим, онда се заинатим и има да избунарим некако... Срећом, увек се нађу добри људи који су ту да погурају.

Градивши „Малу срећну колонију” све ове године, чини се да је изазовније него скадар на Бојани, иако оправданости за опстанком не мањка.

– Дуго ни сама нисам размишљала о томе одакле ми живаца и стрпљења за све ово, али мислим да сваки човек има неку своју мисију у животу, а ово је моја – вели наша саговорница. – Више и не размишљам о томе да ли треба, већ аутоматски све радим. Неке године су биле изазовно тешке, као и ова. Имали смо поплаву два пута. Будем уморна од свега, што највише осетим кад не добијемо финансијску подршку, па се мислим, шта и зашто радим толике године, а онда схватим да ја знам, али ми није јасно како други то не виде.

Овај наизглед Сизифовски посао из године у годину пак бива награђен дечјим осмесима, знањем и вештинама које су стекли, померањем граница које их након кампа учине бољим људима. Ипак, највећи је изазов хетерогену групу организовати тако да заједно функционишу, доприносе окружењу у ком бораве недељу дана, науче се на полувојнички живот. А најтеже је, заправо, гледати кад се сви таман „доведу у ред”, а онда оду...

Међутим, обилазећи Галерију Матице српске, Музеј Војводине и Музеј града Новог Сада, дружећи се са припадницима Војске Србије од којих добијају шаторе за камп, али и часове оријентације у природи, као и упознавање са активностима Црвеног крста Новог Сада, опробајући се у улози сликара, новинара и глумаца, малишанима је сваки дан од јутра до мрака испуњен богатим програмом.

– Ове године сам други пут на кампу и свиђа ми се овде, стичем нова пријатељства, а волео бих да дођем и следеће године јер не идем на екскурзије и школска дешавања, па желим негде да одем, уживам и одморим се – каже Дејан Николић (13) који ће од септембра кренути у осми разред ОШ „Јован Поповић”. – Волео бих кад одрастем да будем техничар у екипи Хитне помоћи, јер сам волонтер Црвеног крста већ годину и по дана, а занимам се за медицину и прву помоћ. То је циљ који желим да остварим.

Четрнаестогодишњи Владимир Павловић већ три године долази у „Малу срећну колонију” и, како каже, главни је помоћник у кухињи.

– Следеће године кад кренем у средњу школу могу овде да постанем волонтер, мада се ја већ тако осећам. Искрено, највише волим кад падне мрак и кад као спавамо, а заправо међусобно причамо јер не можемо да заспимо. Најдраже ми је што сам стекао нове пријатеље с којима се чујем преко друштвених мрежа, а и виђамо се у граду, па кад се сретнемо у кампу, лепо се дружимо.

Л. Радловачи

Пише:
Пошаљите коментар