Novosadski nasipi nakon četiri veka dorasli Dunavu

duguje svojim nasipima, čija je gradnja započela na prelazu 17. u 18. vek.  Danas, nakon gotovo neprekidnih dograđivanja, proširivanja, nadvišavanja, oko 13 kilometara „gradske“ obale brane nasipi projektovani da izdrže „stogodišnju vodu“ – vodostaj koji se ponavlja jednom u veku.

Prema brošuri „Zaštita Novog Sada od poplava“ JVP „Vode Vojvodine“, prvi podatak o poplavi u Novom Sadu zabeležen je 1770. godine, kada je voda na pet mesta probila u grad i poplavila njegov veći deo. Kao prvi planski građen nasip, pominje se Jermenski nasip dug skoro kilometar, koji je počinjao kod nekadašnje Jermenske crkve, a završavao se na uglu ulice Maksima Gorkog i Keja žrtava racije i koji je u dva navrata štitio grad od plavljenja – 1830. i 1836. godine.

Nakon odluke gradskog Magistrata, 1858. godine počinje izgradnja nasipa, jer je grad počeo da se širi ka Dunavu. Linijski nasip završen je 1883. godine i uz nasip pruge Novi Sad-Petrovaradin, služio je kao odbrana od poplava do 1932. godine. Tada je završen nasip od ušća kanala u Dunav do Kališta, dug oko 5,5 kilometara. Između dva svetska rata u nekoliko navrata rekonstruisan je nasip između „Mornarice“ i starog železničkog mosta.   Dunav je opet zapretio 1940. godine, a kako nije bilo nasipa između Novog Sada i Futoga, pretilo je plavljenje iz tog pravca. Nakon Drugog svetskog rata završen je i taj deo odbrane Novog Sada od poplava 1947. godine. Detaljna rekonstrukcija nasipa obavljena je nakon 1965. godine, kada je, tokom juna, Dunav dostigao zabeleženi istorijski maksimum od 778 centimetara. Krune nasipa podignute su za oko 1,2 metra iznad zabeleženog vodostaja, svuda sem na kanalu i novosadskom keju.

Posle toga, sledeći najviši vodostaj od 745 centimetara Dunav je dosegao u proleće 2006. godine, a tri godine kasine počelo je nadziđivanje i rekonstrukcija novosadskog keja i desne obale kanala DTD, tokom koje je bedem podignut još za oko 80 centimetara, a ojačana su sva slaba mesta. Tada je nabavljena i mobilna oprema koja, po potrebi, zatvara sva stepeništa, silazne rampe i 500 metara doka u Luci Novi Sad. Nešto kasnije, završena je i rekonstrukcija oko 850 metara nasipa na južnom Telepu, gde je pri vodostajima višim od 500 centimetara dolazilo do procurenja nasipa pri dnu. Postavljeni su vodonepropusni materijali sa nebranjene strane nasipa. Tako je, nakon četiri veka borbe Novosađana s Dunavom, grad opasan nasipima koji bi, kako navode u „Vodama Vojvodine“, trebalo da zadrži i osam metara visok Dunav. 

S. Krstić

Hronologija bitke s vodom

Prva zabeležena poplava desila se 1770. godine, kada je Dunav sa 620 centimetara na pet mesta probio nasipe i poplavio deo Podbare, dok je veći deo grada postao još jedna dunavska ada. Mesec dana su se tada Novosađani borili s velikom rekom, a otprilike sto godina kasnije, 1876. godine, proveli su isto toliko boreći se s Dunavom od 650 centimetara, koji je poplavio veliki deo centra i najniže delove grada.  Do tada najviši nivo od 704 centimetra, Dunav je dosegao 1940. godine, kada su poplavljeni delovi Podbare i Telepa, gde je porušeno 714 kuća, a 3.000 Telepčana je ostalo bez krova nad glavom. Odbrana je trajala skoro dva meseca, a odmah nakon toga podignuto je 2,3 kilometra nasipa.

Prelomna 1965.

Na stotine mašina i oko 10.000 ljudi 128 dana borilo se da Dunav sa svoja 778 centimetra 1965. godine ne poplavi 80 odsto grada. Najkritičnije je bilo na pet kilometara nasipa od Telepa do starog železničkog mosta. Ko zna da li bi i ova danonoćna borba s velikom rekom dala rezultate da nasipi nisu probijeni uzvodno od Novog Sada, gde je samo kod Čelareva poplavljeno oko 4.400 hektara.