Новосадски насипи након четири века дорасли Дунаву

дугује својим насипима, чија је градња започела на прелазу 17. у 18. век.  Данас, након готово непрекидних дограђивања, проширивања, надвишавања, око 13 километара „градске“ обале бране насипи пројектовани да издрже „стогодишњу воду“ – водостај који се понавља једном у веку.

Према брошури „Заштита Новог Сада од поплава“ ЈВП „Воде Војводине“, први податак о поплави у Новом Саду забележен је 1770. године, када је вода на пет места пробила у град и поплавила његов већи део. Као први плански грађен насип, помиње се Јерменски насип дуг скоро километар, који је почињао код некадашње Јерменске цркве, а завршавао се на углу улице Максима Горког и Кеја жртава рације и који је у два наврата штитио град од плављења – 1830. и 1836. године.

Након одлуке градског Магистрата, 1858. године почиње изградња насипа, јер је град почео да се шири ка Дунаву. Линијски насип завршен је 1883. године и уз насип пруге Нови Сад-Петроварадин, служио је као одбрана од поплава до 1932. године. Тада је завршен насип од ушћа канала у Дунав до Калишта, дуг око 5,5 километара. Између два светска рата у неколико наврата реконструисан је насип између „Морнарице“ и старог железничког моста.   Дунав је опет запретио 1940. године, а како није било насипа између Новог Сада и Футога, претило је плављење из тог правца. Након Другог светског рата завршен је и тај део одбране Новог Сада од поплава 1947. године. Детаљна реконструкција насипа обављена је након 1965. године, када је, током јуна, Дунав достигао забележени историјски максимум од 778 центиметара. Круне насипа подигнуте су за око 1,2 метра изнад забележеног водостаја, свуда сем на каналу и новосадском кеју.

После тога, следећи највиши водостај од 745 центиметара Дунав је досегао у пролеће 2006. године, а три године касине почело је надзиђивање и реконструкција новосадског кеја и десне обале канала ДТД, током које је бедем подигнут још за око 80 центиметара, а ојачана су сва слаба места. Тада је набављена и мобилна опрема која, по потреби, затвара сва степеништа, силазне рампе и 500 метара дока у Луци Нови Сад. Нешто касније, завршена је и реконструкција око 850 метара насипа на јужном Телепу, где је при водостајима вишим од 500 центиметара долазило до процурења насипа при дну. Постављени су водонепропусни материјали са небрањене стране насипа. Тако је, након четири века борбе Новосађана с Дунавом, град опасан насипима који би, како наводе у „Водама Војводине“, требало да задржи и осам метара висок Дунав. 

С. Крстић

Хронологија битке с водом

Прва забележена поплава десила се 1770. године, када је Дунав са 620 центиметара на пет места пробио насипе и поплавио део Подбаре, док је већи део града постао још једна дунавска ада. Месец дана су се тада Новосађани борили с великом реком, а отприлике сто година касније, 1876. године, провели су исто толико борећи се с Дунавом од 650 центиметара, који је поплавио велики део центра и најниже делове града.  До тада највиши ниво од 704 центиметра, Дунав је досегао 1940. године, када су поплављени делови Подбаре и Телепа, где је порушено 714 кућа, а 3.000 Телепчана је остало без крова над главом. Одбрана је трајала скоро два месеца, а одмах након тога подигнуто је 2,3 километра насипа.

Преломна 1965.

На стотине машина и око 10.000 људи 128 дана борило се да Дунав са своја 778 центиметра 1965. године не поплави 80 одсто града. Најкритичније је било на пет километара насипа од Телепа до старог железничког моста. Ко зна да ли би и ова даноноћна борба с великом реком дала резултате да насипи нису пробијени узводно од Новог Сада, где је само код Челарева поплављено око 4.400 хектара.