Novosadski i segedinski gimnazijalci poručili: „Mu­dri­ma do­sta!”

Ko­mad su za­jed­nič­ki pri­pre­mi­li pro­fe­so­ri „Sve­ti­ne” i se­ge­din­ske Gim­na­zi­je „Etveš Jo­žef”, kao i po 40 uče­ni­ka iz obe ško­le. Reč je o si­ner­gi­ji na­sta­loj kao re­zul­tat pe­to­go­di­šnje sa­rad­nje te dve obra­zov­ne in­stu­tu­ci­je, a iz­ved­ba je bi­la dvo­je­zič­na i u ce­lo­sti ti­tlo­va­na.

“Sa­rad­nja me­đu ško­la­ma je na­ro­či­to bit­na jer stva­ra uslo­ve i za sa­rad­nju me­đu gra­đa­ni­ma“, ka­že di­rek­tor­ka Gim­na­zi­je „Sve­to­zar Mar­ko­vić” Ta­tja­na Vu­ka­di­no­vić. “Jed­nog da­na na­ši uče­ni­ci će bi­ti gra­đa­ni No­vog Sa­da, Se­ge­di­na i ne­kih dru­gih gra­do­va, i mi­slim da ta­kve ve­ze ko­je us­po­sta­ve u mla­do­sti ka­sni­je ima­ju ve­li­ke šan­se da op­sta­nu. To, či­ni mi se, ima ne­pro­ce­nji­vu vred­nost“.

Za­ni­mlji­vo je da obe gim­na­zi­je ima­ju po jed­no de­lje­nje na ma­đar­skom, od­no­sno na srp­skom je­zi­ku te su mno­gi uče­sni­ci u pred­sta­vi go­vo­ri­li na oba je­zi­ka. Ide­ja o te­a­tar­skom ko­ma­du ro­di­la se još u no­vem­bru, a na tek­stu je za­jed­nič­ki ra­di­lo še­sto­ro pro­fe­so­ra iz obe ško­le. Me­đu nji­ma ­je i Oto Čo­lak, ko­ji je is­ta­kao da je in­te­re­sant­na i pa­ra­le­la ko­ju su po­vu­kli u slič­no­sti­ma i raz­li­ka­ma ko­je voj­vo­đan­ski Ma­đa­ri ima­ju sa su­na­rod­ni­ci­ma u Ma­đar­skoj, ali i ka­rak­te­ri­sti­ka­ma ko­je su na­se­di­li od svo­jih srp­skih su­gra­đa­na.

“Bez ob­zi­ra na to ka­ko nas zo­vu, svi smo isti, svi smo lju­di, i to je i osnov­na po­ru­ka pred­sta­ve“, ka­že pro­fe­sor­ka ma­đar­skog je­zi­ka u Gim­na­zi­ji „Sve­to­zar Mar­ko­vić” Edit Ko­vač Šmit. “Ima­mo lo­še i do­bre stra­ne, ko­je tre­ba po­što­va­ti, a to je mo­gu­će sa­mo ako upo­zna­mo dru­gu stra­nu“.

Nje­na ko­le­gi­ni­ca, pro­fe­sor­ka srp­skog je­zi­ka u se­ge­din­skoj gim­na­zi­ji, Be­a­tri­sa Tot, na­po­me­nu­la je da je spe­ci­fič­nost ma­đar­ske kul­tu­re te­ško uisti­nu pre­ne­ti stra­nom gle­da­o­cu, ali da su uče­ni­ci us­pe­li da to uči­ne kroz glu­mu i pe­smu. Pri­me­ti­la je i da se Sr­bi ve­se­le vi­še od svo­jih se­ver­nih su­se­da, ko­ji su, ka­ko je re­če­no i u sa­moj pred­sta­vi, po­ma­lo pe­si­mi­stič­ni.

“Do­la­skom ov­de, sa­znao sam mno­go vi­še o srp­skoj kul­tu­ri, a naj­vi­še mi se svi­đa mu­zi­ka, ko­ja je br­za i ve­se­la“, re­kao je uče­nik iz Se­ge­di­na Ben­ce Kiš, dok je se­ge­din­ski uče­nik Da­vid Pi­pic po­me­nuo da će se, na­kon za­vr­še­ne pred­sta­ve, svi uče­sni­ci vra­ti­ti ku­ća­ma s ne­kim no­vim sa­zna­nji­ma, ali i pri­ja­telj­stvi­ma.

“Na­ro­či­to mi se svi­đa što ima­mo pri­li­ku da se do­bro i kva­li­tet­no upo­zna­mo jed­ni s dru­gi­ma“, do­da­la je uče­ni­ca „Sve­ti­ne” gim­na­zi­je No­e­mi Ačai.

Sa­rad­nja s vr­šnja­ci­ma iz su­sed­ne ze­mlje, no­vo­sad­skim i se­ge­din­skim gim­na­zi­jalc­ma ni­je pred­sta­vlja­la pro­blem. Ne­ki od njih već pri­ča­ju je­zik onih dru­gih, kao što je Vla­di­mir Vu­ka­ši­no­vić, ko­ji je do­bio ulo­gu To­še iz Šaj­ka­ša, sta­ri­jeg Srem­ca u tra­di­ci­o­nal­noj no­šnji tog kra­ja. Kao i osta­li li­ko­vi u de­lu, i on je po­slao po­ru­ku o vred­no­sti za­jed­nič­kog ži­vo­ta dva­ju na­ro­da. Ka­ko je do­dao Jo­van Đor­đić, ko­ji je uče­stvo­vao u pri­pre­mi mu­zič­kog de­la pro­gra­ma, iako ni­je znao ma­đar­ski je­zik, to ga ni­je spre­či­lo da uži­va u pro­ce­su i ostva­ri no­va dru­gar­stva.

“Po­što ne znam je­zik, bi­lo je te­ško u po­čet­ku, ali, imam do­sta prij­te­lja iz ma­đar­skih ode­lje­nja, a sa­da ih imam još vi­še i svi oni su mi po­ma­ga­li da pri­čam s dru­ga­ri­ma iz Se­ge­di­na“,  re­kao je Jo­van. “Na­đe se na­čin ka­da po­sto­ji že­lja. Mi­slim da je le­po da ta­ko me­ša­mo kul­tu­re, svi ži­vi­mo na istom pod­ruč­ju, kom­ši­je smo i va­žno je da pri­ča­mo o to­me“.

D. Ri­stić

Fo­to: Gim­na­zi­ja „Sve­to­zar Mar­ko­vić”