Novosadske škole primenjuju društveno koristan rad

Po Pravilniku, đaci koji se neprimereno ponašaju mogu dobiti razne vaspitne mere društveno korisnog rada, koje određuje škola u zavisnosti od težine učinjenog dela. Deca koja se neprihvatljivo ponašaju mogu dobiti zadatke poput čišćenja i uređenja školskog dvorišta i učionica, zatim pomoći bibliotekaru, domaru ili dežurnom nastavniku, kao i pripreme materijala za rad u vezi s temom koja je povezana s određenim ponašanjem i sistemom vrednosti.

Novina koja traje od početka tekuće školske godine uglavnom nailazi na pozitivne komentare pojedinih novosadskih škola, a direktorka Osnovne škole „Dušan Radović” Slavoljupka Mihajlović za „Dnevnik” navodi da đaci bolje prihvataju kaznu u vidu rada, nego u vidu opomene ili ukora.

– Đaci se ne bune jer znaju da su krivi pa urade ono što moraju i mislim da im tada proradi svest pa se više trude da ne ponove istu grešku – kaže Slavoljupka Mihajlović. – U našoj školi primenjujemo taj pravilnik u granicama jer nismo imali potrebe za nečim ozbiljnijim. Uglavnom zadajemo zadatke poput čišćenja učionica i dvorišta, a kažnjavamo ih za nepri­mereno ponašanje prema drugarima ili, u ređim slučajevima, prema nastavnicima.

Dnevno od 15 do 45 minuta

Kako je u Pravilniku istaknuto, cilj društveno korisnog i humanitarnog rada je prevencija nepoželjnog i društveno neprihvatljivog ponašanja učenika kroz razvoj poželjnih i pozitivnih oblika ponašanja, a preporučeno trajanje tog rada je od 15 do 45 minuta dnevno. Učenicima koji prihvate ta pravila, može sledovati i popravljanje ocene iz vladanja.

Za sada jedini ozbiljniji primer u Osnovnoj školi „Dušan Radović” učinili su učenici koji su urezali svoje potpise na stolovima, zbog čega su, zajedno s roditeljima, morali da dođu jedne subote i išmirglaju oštećenje. U toj školi, kao i u ostalim s kojima smo razgovarali, roditelji taj način „kažnjavanja” podržavaju, a pedagog Srednje ekonomske škole „Svetozar Miletić” Aleksandra Ranin ističe da Pravilnik treba bolje da se konstruiše.

– Pravilnik ima dobru zamisao – da se deca potrude i aktiviraju, ali je loš zbog procedure – zaključuje Aleksandra Ranin. – Osim fizičkog rada, koji ponekad primenjujemo u vidu spremanja dvorišta, deca bi trebalo da spremaju određene prezentacije i radionice, tokom kojih bi analizirali svoje postupke i upravo ono što su zgrešili, što i jeste cilj svega. A deci je, naravno, uvek stalo da se promene i poboljšaju i time su motivisani.

Kada su u pitanju škole u prigradskim naseljima, kažnjavanje u bilo kakvom obliku je prisutno u manjoj meri, barem u slučaju Osnovne škole „Aleksa Šantić” u Stepanovićevu. Kako ističe direktorka pomenute škole Svetlana Keleman, prilike za primenu Pravilnika o društveno korisnom radu još nisu imali jer su, kako kaže, oni mala škola s dobrim i povučenim đacima.

– Našim đacima takav rad nije nepoznanica i ne doživljavaju ga kao kaznu jer su uključeni u razne školske akcije koje podrazumevaju rad napolju – navodi naša sagovornica. – Uvek treba voditi računa o tome da društveno koristan rad ne narušava ugled učenika i da oni to ne doživljavaju kao neku kaznu zbog koje će ih njihovi vršnjaci smatrati manje vrednima. Zbog toga mi to usmerimo ka pomoći bibliotekaru. Jednog nestašnog učenika „kaznili” smo tako što smo ga uključili u predstavu, čime je on bio oduševljen.

 K. Ivković Ivandekić