Novi Sad nekad i sad: Stari šmek za novi sjaj Sajmišta

Odatle se teritorija Sajmišta, računajući Drinsku i Ulicu Mikole Kočiša, nastavlja Ulicom Hajduk Veljka, pa Futoškom do skretanja u Nikole Tesle, koja se Ulicom Uroša Predića nadovezuje do Novosadskog sajma i skretanja ponovo do Ulice Branimira Ćosića.

Naravno, te granice mogu se eventualno „proširiti” do Ulice Bore Prodanovića na istoku, odnosno dela Pariske komune do skretanja ka ambulanti u Rumenačkoj na severozapadu, ali bi, uglavnom, „to bilo to”.

Pisac ovih redova „u srcu Sajmišta”, u Mičurinovoj 70, proveo je takoreći dve decenije, od kraja šezdesetih do kraja osamdesetih godina prošlog veka, a od tada svakodnevno na putu ka poslu prolazi „starim krajem”.

Zgrada na pomenutoj adresi danas je zelene boje i ima šest spratova, ali je starosedeocima ostala upamćena kao jedna u nizu tipskih petospratnica svetlosive boje, koje se od parking-prostora prekoputa današnjeg „Master centra” protežu u pravcu Betanije i svakako su jedne od starijih u gradu.

Bar dve decenije je s druge strane Majevičke ulice takođe zgrada, a nekada je taj deo, duž cele ulice, bio u znaku prizemnih kuća koje su, vremenom, takođe zamenile višespratnice.

Tu je nekada bila smeštena i mala limena trafika, koju su svi zvali „buda”, a služila je komšiluku za kupovinu hleba i mleka. Za ozbiljnije snabdevanje išlo se do mlečnog restorana i „male samoposluge” preko puta ambulante u Rumenačkoj, ili malo dalje, kroz Pariske komune do „Galeba” u Bloku.

Za ocenu da je reč o „dobroj lokaciji” bilo je dovoljno da su u neposrednoj blizini ambulanta, bolnica za „ne daj bože” i autobusko-železnička stanica.

Deca iz tog kraja mahom pohađaju OŠ „Petefi Šandor”, a vrtić u Marodićevoj namenjen je predškolskom uzrastu.

Neposredna blizina Sajma donosila je, kao i danas, posebnu pogodnost.

Za tili čas se nađete u carstvu različitih smotri, a najviše smo se nekada, kao deca, radovali onoj koja je obuhvatala izložbu pasa.

U jednoj od hala decenijama se igrao „Dnevnikov” turnir u malom fudbalu, a isti prostor, koji je obuhvatao kompleks hala, redovno se koristio i za spektakularne rok koncerte i festivale.  Ogroman parking-prostor između Hajduk Veljkove i Mičurinove značio je raj za igru jer sedamdesetih godina nije bio problem za parkiranje, osim ako je u toku sajamska manifestacija.

Zato je i onih dvadesetak mesta pred zgradom bilo dovoljno da se smeste sve fiće, spačeci, prinčevi, trabanti i tristaći, kojih je tada bilo najviše.

Deci je nekada često i odlazak iza zgrade bio dovoljan da puste mašti na volju i zaigraju se do prvog majčinog poziva na ručak ili večernjeg odlaska na crtani film.

Malo dalje od sportskog centra, prelaskom nekadašnje Grobljanske, a sada Ulice Novosadskog sajma, bilo je otvoreno klizalište za čarolije zimi, koje je takođe vremenom preraslo u „balon”.

Pre klizališta, tu je bio neuređen prostor koji je služio novim vozačima za obuku, za cirkuske predstave i poneku smotru jedinica ONO i DSZ-a. Pored je, a u sklopu SC „Sajmište”, kompleks otvorenih bazena za letnje ludorije, koji, na sreću i mladih i starih, postoji i danas.

Obližnje igralište, na kojem danas niče teren s veštačkom travom, bilo je bezbrižno stecište za svu decu iz okoline. Naš kolega, sportski novinar Gabor Kovač, odrastao je u Ulici sestara Ninković.

Nekada je na mestu fudbalskog terena postavljana cirkuska šatra, kaže Kovač i dodaje da su taj deo grada nazivali Vragova bašta. Višespratnica nije bilo u blizini, a danas kuća takoreći više i nema, svuda su podignute zgrade.

Na terenu SC „Sajmište” nekada su se nedeljom mogle pogledati i tri fudbalske utakmice jer su ga delili klubovi „Grafičar”, „Trgovački” i „Polet”.

Početak ovog veka protekao je u znaku FK „Ajaks”, koji nije imao ni razumevanje ni podršku lokalnih elita pa se preselio u Beograd.

Put do škole između pomenutog igrališta i reda prizemnih kuća vodio je nekada kroz neasfaltirani deo Mičurinove ulice (nekada Rumenačko-majevičke), uz koju je bio dugačak jendek koji je služio za otpadne vode.

Danas je to lepo asflatiran put s uređenim parking-prostorom.

Kao i većina delova Novog Sada, i Sajmište se umnogome izmenilo. Na delu nekadašnjeg Sajma izrastao je moderan „Master centar”, a brojne kuće u Kralja Petra, Majevičkoj, delu Ulice Novosadskog sajma, Branimira Ćosića, Slobodana Bajića, Sestara Ninković, Marodićevoj, gde se i danas nalazi predškolska ustanova „Radosno detinjstvo”, pa na suprotnoj strani u Ulici Branka Bajića, „porasle” su u višespratnice.

Dara Galić, penzionerka:

– U kući Ulici Bogdana Garabantina živim od 1996. godine i to je jedan od retkih delova Sajmišta koji nisu mnogo promenili izgled. Odgovara mi blizina centra i prodavnica. Zamerku imam na higijenu jer, kada „Čistoća” prazni kontejnere kod DES-a, obično iza sebe ostavi nered.

Predrag Cvjetković, privatnik:

– U Drinskoj ulici živim pet decenija. Volim ovaj deo grada, koji je uglavnom sačuvao nekadašnji izgled. Uočljive su promene nabolje. Nekada smo se zimi na obližnjim barama klizali, leti hvatali žabe, a na livadi igrali žmurke. Parking između Sajma i Kliničkog centra je asfaltiran, kao i okolne ulice.

Danijela Malešev, novinarka:

– Kvart, kako smo ga nekada zvali, ili PK kako ga danas zovu, vremenom je poprimio drugačije manire, ali je ostao prijatan kutak za život. Blizina Bolnice, Autobuske i Železničke stanice, prodavnica, igrališta, bazena  omogućuju nam da stignemo začas na svako odredište.

Željko Kampel, penzioner:

– Kada sam se iz Oyaka selio u Novi Sad, između Petrovaradina, Novog naselja i Hajduk Veljkove ulice izabrao sam mesto u blizini Sajmišta. Zgrada u kojoj stanujem dovoljno je udaljena od saobraćajnice da bi nam obezbedila mir i tišinu, ali nedostaje neki market za snabdevanje.

O evidentnoj promeni svedoče i reči Đorđa Matića, koji je polovinom devedesetih otišao u Englesku, da bi se prvi put u stari kraj vratio posle dve decenije.

Bio je to, uistinu, kulturni šok za mene, kaže Matić i dodaje kako je kao klinac s prozora četvrtog sprata gledao ka Sajmu.

Na mestu gde je danas ugao „Master centra” bio je parking s auto-prevoznicima. Iza njih su bile brojne kuće i čuvena fliperana kod Janike, a u daljini, preko pruge iza Veselina Masleše, bespuće. Onda je u daljini počelo da niče Novo naselje...

Brojne zgrade, novi bulevari, marketi i saobraćajna gužva su za mene nešto potpuno novo, samo se ukus bureka u Rumenačkoj nije promenio.

U međuvremenu je snabdevanje stanovnika tog dela grada, koji je zadržao stari šmek a stekao novi sjaj, znatno poboljšano. Nekoliko megamarketa i brojni mikromarketi rešili su „dugogodišnje brige”, a praksa izgradnje lokala u prizemlju višespratnica omogućila je građanima različite ponude, od pekara, mesara i piljarnica, do objekata brze hrane, preko frizerskih i kozmetičkih salona, ali i neizbežnih kladionica.

Sava Savić