NIJE MOGAO DA HODA, A SADA OSVAJA MEDALJE Atletika pomogla Milošu iz Petrovaradina da se oporavi nakon udesa

To ništa ne bi bilo čudno da ovaj mladić nije 17. oktobra 2017. godine doživeo tešku saobraćajnu nesreću, posle koje je ponovo učio da hoda. Atletika je njegova velika ljubav i on se nakon oporavka vratio treninzima. I planira da bude i svetski i olimpijski šampion.

Udes se desio dok je prelazio ulicu na pešačkom prelazu u Petrovaradinu. Njegov otac Neven Kojadinović kaže kako je Miloš imao spiralni prelom leve potkolenice, slomljenu ključnu kost, stradalo mu je nekoliko zuba i imao je hematome po glavi.

– Miloš je imao dve operacije noge, s tim da su drugi put morali da mu lome kost kako bi je bolje spojili. Stavljene su mu metalne šipke u nogu. Sada je kost sedam osmina poklopljena. Bio je osam meseci u gipsu i stalno je ležao, a nije mogao ni štake da koristi, jer je imao polomljenu i ključnu kost. Utvrđeno je da ima 17 odsto invaliditet i povređena noga mu je duža od zdrave za 1 cm, ali se to sada izjednačuje – ispričao nam je Neven Kojadinović.

Posle skidanja gipsa Miloš uopšte nije mogao da hoda i proveo je dva meseca na rehabilitaciji u Dečjoj bolnici. Bio je četvrti razred kada se povredio, a već naredne godine vratio se treninzima.

– Svaki dan treniram, osim nedeljom. Cilj mi je da budem najbolji na svetu. Još nisam bio na međunarodnim takmičenjima, a nadam se da će i  to biti uskoro. Nadam se i pozivu da budem deo reprezentacije, jer mi je velika želja da obučem dres sa državnim grubom – ispričao je ovaj mladi atletičar.

Miloš je svestran u atletici, pa se bavi troskokom, skokom u vis, skokom sa motkom, trčanjem, i to preponskim na 60 i 100 metara, kao i štafetnim. Na Državnom prvenstvu za mlađe juniore bio je drugi u sedmoboju.

– Najviše voli troskok i sezonu je otvorio zlatnom medaljom na Državnom prvenstvu za mlađe juniore 20. januara, a vikend kasnije bio je drugi u troskoku na Državnom prvenstvu za starije juniore. Na Vojvođanskom prvenstvu bio je prvi u skoku udalj i skoku uvis – priča Milošev ponosni otac.

Počeo je da trenira u vrtiću, a sa sedam godina je došao u Atletski klub „Vojvodina“. Miloš smatra da ne bi bio tu gde jeste da nema tako dobrog trenera kao što je Dragana Đorđević. Kaže kako je ona znala šta treba da radi sa njim kada je došao iz povrede, promenjen.

Milošu nije teško da svakodnevno trenira, jer ni ne krije da to voli. Ujutro ide u školu, Srednju mašinsku u Novom Sadu, a posle škole je redovan na treninzima. Razredni starešina, kaže, ima veliko razumevanje za njegove treninge i takmičenja. Inače, Miloš je druga godina na smeru tehničar za industrijsku robotiku. I osim bavljenja atletikom, želja mu je i da – pravi robote.

Ljubica Petrović