Na posao s maskom, uz oprez, ali i strpljenje

Kako vreme odmiče, jedna po jedna profesija sve bolje se snalazi u “vanrednom” ritmu života, a sugrađani su sve solidarniji i uspešniji u pronalasku zajedničkog jezika, kako bi u ovim napornim momentima svima barem malo pojednostavili svakodnevni život. Za skoro sve radnike, posebno u javnom sektoru, važi obaveza da posao moraju da rade sa maskama, što kako smo se uverili, nije uvek lako.

Novosadski taksisti saglasni su u jednoj stvari – iako se obim posla drastično smanjio, a briga za opstanak se svakog dana umnožava, svi cene onaj “višak” slobodnog vremena koje su potrošili na brigu o sebi i najbližima.

– Potrebno je mnogo više truda i rada da bismo zaradili nešto što je približno uobičajenoj sumi, a skoro duplo više vremena nego inače provodimo van kuća, na ulici – kazao je predsednik Taksi komore Vojvodine Radenko Vidaković. – Sa druge strane, koronavirus podsetio nas je na važnost porodice, pa sam u nekoj meri zahvalan što sa dragim ljudima prolazim kroz sve ovo.

Kako je Radenko Vidaković kazao, nije optimista i smatra da ćemo još dugo živeti sa virusom među nama. Njegovu brigu ne deli vozač JGSP-a D. S. koji navodi da njegove kolege i on imaju imunitet koji može da se meri sa vaspitačima u vrtiću, budući sa su uvek izloženi većem broju građana u manjem prostoru. Prema njegovim rečima, iako nosi masku, redovno dezinfikuje ruke i kabinu, ne smatra ovaj virus toliko opasnim. Kako je D. S. rekao, problem je što se često voze autobusima bez klime po velikim vrućinama, pa ih maska zamara i ometa u vožnji i komunikaciji sa putnicima.

Na problem u komunikaciji naišli su i radnici vrtića, te po rečima vaspitačice Katarine Pantić, teže je razgovaati sa malom decom, pogotovo kada ne vide da se usta pomeraju, pa obične stvari zahtevaju malo više vremena i prilagođavanja nego inače.

– Moja profesija pogotovo sada nosi veliku odgovornost – rekla je Karina Pantić. – U privatnom životu moram da budem izuzetno pažljiva, ne smem da se družim sa ljudima u velikoj meri, niti da se izlažem bilo kakvom riziku, jer mališane treba posebno štititi.

Redovi ispred banke, pošte ili drugih objekata u koje se propušta jedna po jedna osoba postali su nova realnost sa kojom se većina sugrađana pomirila. Potrebno je naoružati se strpljenjem, prethodno jesti i biti hidriran, dok oni najsnalažljiviji sa sobom ponesu i stoličicu, kako bi povremeno odmorili noge.

Iako šaljivo zvuči, radno vreme mnogih zanimanja drastično se produžilo zbog dugih redova, pa tako negovaeljice više puta u toku dana čekaju više od pola sata u redovima ispred apoteka, marketa i pošti, kako bi ispunile svoje radne zadatke.

Izazov je, kako je Katarina kazala, i manjak fizičkog kontakta sa decom, te kada postoji problem ili je detetu potreban zagrljaj i podrška, potrebno je naći alternativno rešenje koje neće razbiti sponu između mališana i njegove vaspitačice. U životu Katarine Pantić dosta bezbrižnih momenata zamenio je strah i konstantan oprez, te pored redovne dezinfekcije igračaka i radne sobe u vrtiću, merenje temperature i potpuna dezinfekcija svih predmeta postala je sastavni deo života kod kuće, a izolovanost joj nije više stran pojam, mada, kako je kazala, uvek se pronađe način da se ostane u kontaktu sa prijateljima i provede kvalitetno vreme sa voljenim osobama.

Promena u radu sa decom poznata je i nastavnici srpskog jezika Slavici Matijević, koja se tek sada malo opustila, nakon što je, kako je kazala, najteži deo – priprema đaka za prijemni ispit, prošao.

– Volela bih da smo imali barem nedelju dana da se organizujemo i pripremimo za nastavu na daljinu – Kazala je Slavica Matijević. – Uprkos tome, inovativnost nastavnika i učitelja pomogla je da cela ova situacija ima, koliko je to moguće, srećan kraj.

Svi nastavnici su sada prošli obuku za digitalnu učionicu, koja je, po rečima nastavnice Slavice, od velikog značaja, te ukoliko bude potrebe za tim u budućnosti, smatra da će prosvetni radnici biti mnogo spremniji za izazove poput ovog. A po svemu sudeći, klupe će u narednoj školskoj godini više biti prazne, nego pune.

One o kojima se najviše brinulo na početku epidemije kod nas, pa i za vreme vanrednog stanja, su penzioneri, koji se prema rečima negovateljice A. S, sada sve više opuštaju. Kako je A. S. kazala, negovateljice su sada naoružane strpljenjem i razumevanjem, ali su fizički izmorene, a za porodicu skoro da i nemaju vremena. Zbog toga, kako je A. S. objasnila, negovateljice stekle naviku da u hodu jedu, dezinfikuju ruke i ključeve, kao i zapamte svaki spisak za kupovinu.

Medicinske sestre, koje rade sa sugrađanima svih godina, priliku za predah još uvek ne vide. Tako je medicinskoj sestri T.D,  koja je kazala da posao uvek nosi sa sobom, jer nije moguće svima ođednom pomoći, te brigu “drže” uz sebe do sledećeg puta kada vide svog pacijenta. Sa druge strane, više smena i samoizolacija koštala je medicinske sestre dragocenog vremena sa porodicom i prijateljima, te ih je konstantan rizik u kom se nalaze u velikom meri ograničio. Prema rečima T. D., iako je situacja još uvek neizvesna, barem postoje neka pravila i propisi koji im olakšavau rad.

Kao stub društva pokazali su se i pekari, radnici marketa, farmaceuti i mnogi drugi koji svakodnevno, izlažući se riziku, pomažu da život Novosađana barem liči na onaj od ranije, a dok se rešenje ne pronađe, ostaje nada da se solidarnost i disciplina neće potrošiti.

D. Andulajević