Muzej Petra Viđikanta u Kovilju prvi put otvorio vrata

– Dok ne dođe u manastir Kovilj i neko ne pokaže gde je sahranjen, većina uglavnom ništa ne zna o njemu. A taj isti Jovan Rajić je učinio mnogo za svoj narod. Kada su Srbi ojačali i tražili od austrijskog dvora katihizis na srpskom, rečeno im je da može, pod uslovom da nađu Srbina koji će ga prevesti za sedam dana, misleći da takvog nema. Rajić je to uradio za pet dana! Carska se ne poriče, i Srbima osta katihizis.

I to je samo jedna od mnoštva priča o ljudima, događajima, pojavama koji su obeležili prošlost Kovilja, počev od šajkaškog doba, koje će budući posetioci moći da čuju od nadasve veštog oratora Petra Viđikanta, koji će im, osim toga, i zapevati sa svojim bendom „Atrakcija”, kao što je to juče učinio izvodeći prvi put kompoziciju „Bačka”. Iza namere da porodični dom pretvori u Muzej Kovilja, umesto u kafanu ili nešto drugo, očito stoji velika ljubav prema rodnom mestu, ali i želja vlasnika da ono što zna o svom mestu – a zna mnogo – prenese drugima.

– Jedan od motiva za taj potez je da pokušam da pokažem da je ekonomska zaleđina, oličena u ogromnoj količini zemlje, prouzrokovala  gotovo neverovatne pojave – napomenuo je Viđikant. – Kovilj ima 5.200 stanovnika i atar od 12.500 hektara, od čega  je 8.000 ha obradive zemlje. Ta obradiva zemlja je dala dovoljnu ekonomsku moć da neki od Koviljčana, došavši do privilegija krvavim putem preko Austrougarske, iskoriste to na pravi način. Ne treba zaboraviti da su se u ovom delu od svega nekoliko stotina kvadratnih kilometara rodili Laza Kostić, Isidora Sekulić, Mileva Marić Ajnštajn, Svetozar Miletić, Dušan Kanazir... Ovo treba da bude mesto gde će ljudi učiti. Tradicija nije nešto što se nasleđuje, nego nešto za šta se treba boriti.

Kada se uđe u kuću pod numerom 102, u ulici koja nosi ime po najpoznatijem Koviljčaninu Lazi Kostiću, svega dvestotinak metara od one u kojoj je taj pesnik, prevodilac, pravnik, novinar i ko zna šta sve ne još, rođen, u tremu se nailazi na svojevrsni podsetnik na to šta je Kovilj. Viđikant priznaje da taj podsetnik ima i praktičnu stranu, a to je da, dok jedna grupa posetilaca obilazi postavku u kući koja ne može o?ednom da primi sedamdesetak ljudi, druga čeka razgledajući simbole Kovilja kao što su grb na kojem je vizantijski krst, koji simbolizuje manastir, a u donjem delu ralo, koje upućuje na poljoprivredu, potom gnezdo kao simbol roda, lopta, koja ukazuje na 1908. i osnivanje FK „Šajkaš”, rakija dudara, tambura – jer su u selu delovala dvojica kompozitora, Marko Nešić i Vasa Jovanović, ovaj drugi je rođen u Kovilju, a prvi živeo u njemu...

Viđikant je osmislio i podelio muzej po oblastima, kojima će obuhvatiti sve ono što o Kovilju treba da se zna. Posebno mesto u tom zavičajnom kutku pripada Lazi Kostiću, iako će u jednoj prostoriji biti svi koviljski velikani. Ma koliko Laza Kostić za života spominjao Kovilj, napominje Viđikant, nepobitna je činjenica da je on u njemu rođen, da je pisac najlepše srpske romantične pesme, prvi prevodilac Šekspirovog „Hamleta” na srpski jezik, čiji se prevod smatra za najbolji.

Sport, a posebno fudbal, lov, ribolov i poljopriovreda, naći će mesto u prostoriji pod nazivom „Tradicija”. Šajkaškom bataljonu biće posvećena posebena soba, a takav status dobiće i priroda kojom je to mesto naročito obdareno. U prostoriji koja nosi naziv „Život” posetici će imati priliku da saznaju o načinu življenja Koviljčana, ishrani, pićima, među kojima dudara zauzima posebno mesto. Moći će i da je probaju, a kuriozitet je činjenica da je ispečena od plodova s drveta koje svojom krošnjom zauzima veliki deo dvorišta.

Promenadu kroz muzej završavaće u nekadašnjoj štali, a sadašnjem muzičkom studiju, gde Viđikant sa članovima benda svira. Tu će biti prodajni kutak, gde će domaći proizvodi i suveniri biti materijalna potvrda posetiocima da su obišli jedinstven muzej o isto tako po mnogo čemu jedinstvenom mestu.

Z. Milosavljević