MOJ NOVI SAD: Exit Evropa, enter Novi Sad
Već dve decenije postoji i stalno raste istinski fenomen po imenu ”Egzit” (EXIT).
Već svojim imenom nas ovaj ”muzički festival za mlade iz čitave Evrope” podseća na doslovni srpski prevod tog pojma: na priču o ”izlasku”.
Naime, od kad pamtim, uvek se govorilo o tome ”gde ćemo izaći”, ”kakva su mesta za izlazak dostupna” i slične vratolomije ove večno-moderne žargonske reči. Suprotnost tom terminu bio bi — ”ostanak” (ili, ipak: ”ulazak”). Sve, opet, zavisi od toga kako gledamo na pomenuti ”izlazak”, da li kao napuštanje nekog ili nečega, ili, pre, kao običan izlazak iz neke (najčešće dosadne, monotone) situacije.
”Nomen est omen”: ”sve je u imenu”, ”samo ime kaže”, ”ime je znak”... I to jeste zaista tako.
Svaki put se pokazuje tačnim i uvek iznova dokazuje ono (pokazalo se) nepogrešivo iskustvo te antičke mudrosti (ukorenjene u sva kasnija predanja pojedinačnih narodnih jezika i pogleda na svet).
”Egzit” je, vremenom, izrastao u čitav niz sasvim različitih značenja proisteklih iz one osnovne reči/šifre iz naslova ovog jedinstvenog festivala.
Izlazak iz vremena sadašnjeg — u vreme buduće (gde se čulna ljubav i uživanje u slobodnom prepuštanju ritmu tretiraju kao jedina ideologija).
Ali, ne manje, i izlazak iz svega pomodno aktuelnog — kroz smeli skok u vreme oivičeno večnošću (”šire od nebesa”, u čudesnom susretu primordijalnog i baroknog; one rajske reke, plavog Dunava, i moćne Petrovaradinske tvrđave nadnesene nad njim).
Takođe, izlazak iz vojvođanskog Novog Sada u njegovog srećnog dvojnika: ovogodišnju evropsku prestonicu (svake, pa i popularne) kulture.
Izlazak iz tekuće svakodnevice u produženi praznični vikend.
Izlazak i preobražaj ”lokalnog” u ”globalno” (i vice versa), sve dok se ova interaktivna transformacija ne uskladi međusobno u harmoničnu proporciju ”svetskog” i ”našeg”.
Postmoderni izlazak iz svih prethodnih vekova u onaj trećemilenijumski, najnoviji: dvadeset PRVI.
Izlazak iz zakonski i društveno kontrolisanog prostora u nešto što se svaki put vešto izmigolji postojećim zabranama i upozorenjima, ali, hvala Bogu, bez nekih većih i ozbiljnijih posledica.
Izlazak iz noćne tišine što mekano pokriva neme vekove, tiho poslagane u mističnim zidovima ”Jerusalima na Dunavu” — u karnevalsku buku jedne strasne mladalačke inicijacije. Odjekivanje (elektronskih) bubnjeva u uzbudljivoj noći sveta, smeštenoj između zalaska i izlaska sunca nad razbuđenim Novim Sadom.
Privremeni izlazak iz leve (one gradske) na desnu (petrovaradinsku i fruškogorsku) dunavsku obalu, sve dok traju vilinski snovi ovih letnjih noći.
Izlazak iz poprilično naraslih ”prosečnih godina starosti” novosadskih građana u instant-novoformirani tinejyerski prosek, tokom celokupnog trajanja ove Mladalačke Republike. ”Zaspi mlad i budi lep kao san”, bila bi pravilna ”egzitovska” preformulacija one jezive yemsdinovske provokacije (o priželjkivanom ranom i preranom umiranju u lepoti).
Izlazak iz ratnih i egzistencijalnih strahova u produžene ”bele noći” najveće istočnoevropske (zapadnobalkanske) žurke, iste one godine kada se, na severu, odmrzao ”hladni rat” i pretvorio u svog krvavog i strašnog, vatrenog blizanca.
Izlazak iz surovog i divljeg kapitalističkog sveta (određenog baja-patkovskom lakomošću, pohlepom i jurnjavom za profitom) u neki utopijski razliveni, njuejdžovski oblik ležernog ponašanja. Bez uključenog taksimetra. I bez opsednutosti ”uspehom po svaku cenu”. Umesto gaženja po leševima, ovde se pažljivo gazi, pred jutro, preko umornih, oznojenih tela celonoćnog pratećeg hora i opšteg igračko/plesačkog ansambla (iz redova prisutnih vlasnika festivalskih ulaznica)...
Izlazeći iz svog sveta, zavičaja i boravišnih adresa ova vesela legija stranaca radoznalo gleda tih par dana i u novosadske pejzaže (van festivalskih ”stejyova”): u naše muzeje, kafanice i bulevare (kolateralnu korist jedne ovako masovno posećene manifestacije). Pa se tu nađe i poneko iznenađujuće prijatno gastronomsko, kulturno, hedonističko ili meditativno iskustvo, poneto sa ovih strana nazad u ”njihovu Evropu” (inače, skoro pa potpuno nesvesne našeg realnog, ljudskog i smislenog postojanja van ratnih zona i oštre političke retorike).
Naša najbolja anti-propaganda je ona spontana, zasnovana na neposrednosti i gostoljubivosti, iskrenosti i istini. A sada imamo na pretek prilika za ovakav, više nego ubedljiv, apsolutno konkretan odgovor na brutalnu propagandističku matricu o ”autističnom, anahronom getu zlih i prekih srpskih domorodaca”...
I sve je to proizašlo iz mog pozitivnog (iz polupune čaše vode), ivanjdanskog osvrta na sve te silne izlaske jednog jedinog, našeg i svačijeg (u najboljem smislu reči) ”Egzita”. Nesumnjivog šampiona direktne, apolitičke i vanizborne super-demokratije.
Uostalom, ”homo ludens” i jeste, bez konkurencije, najperspektivniji oblik postojanja ljudske prirode.
Logos (i novorođena nada) u ritmu muzike za ples.
Piše: Dragoslav BOKAN