МОЈ НОВИ САД: Еxit Европа, ентер Нови Сад

Већ својим именом нас овај ”музички фестивал за младе из читаве Европе” подсећа на дословни српски превод тог појма: на причу о ”изласку”.

Наиме, од кад памтим, увек се говорило о томе ”где ћемо изаћи”, ”каква су места за излазак доступна” и сличне вратоломије ове вечно-модерне жаргонске речи. Супротност том термину био би — ”останак” (или, ипак: ”улазак”). Све, опет, зависи од тога како гледамо на поменути ”излазак”, да ли као напуштање неког или нечега, или, пре, као обичан излазак из неке (најчешће досадне, монотоне) ситуације. 

”Номен ест омен”: ”све је у имену”, ”само име каже”, ”име је знак”... И то јесте заиста тако.

Сваки пут се показује тачним и увек изнова доказује оно (показало се) непогрешиво искуство те античке мудрости (укорењене у сва каснија предања појединачних народних језика и погледа на свет).

”Егзит” је, временом, израстао у читав низ сасвим различитих значења проистеклих из оне основне речи/шифре из наслова овог јединственог фестивала.

Излазак из времена садашњег — у време будуће (где се чулна љубав и уживање у слободном препуштању ритму третирају као једина идеологија). 

Али, не мање, и излазак из свега помодно актуелног — кроз смели скок у време оивичено вечношћу (”шире од небеса”, у чудесном сусрету примордијалног и барокног; оне рајске реке, плавог Дунава, и моћне Петроварадинске тврђаве наднесене над њим).   

Такође, излазак из војвођанског Новог Сада у његовог срећног двојника: овогодишњу европску престоницу (сваке, па и популарне) културе.

Излазак из текуће свакодневице у продужени празнични викенд.  

Излазак и преображај ”локалног” у ”глобално” (и вице верса), све док се ова интерактивна трансформација не усклади међусобно у хармоничну пропорцију ”светског” и ”нашег”. 

Постмодерни излазак из свих prеthodnih векова у онај трећемиленијумски, најновији: двадесет ПРВИ. 

Излазак из законски и друштвено контролисаног простора у нешто што се сваки пут вешто измигољи постојећим забранама и упозорењима, али, хвала Богу, без неких већих и озбиљнијих последица. 

Излазак из ноћне тишине што мекано покрива неме векове, тихо послагане у мистичним зидовима ”Јерусалима на Дунаву” — у карневалску буку једне страсне младалачке иницијације. Одјекивање (електронских) бубњева у узбудљивој ноћи света, смештеној између заласка и изласка сунца над разбуђеним Новим Садом.

Привремени излазак из леве (оне градске) на десну (петроварадинску и фрушкогорску) дунавску обалу, све док трају вилински снови ових летњих ноћи.  

Излазак из поприлично нараслих ”просечних година старости” новосадских грађана у инстант-новоформирани tinejyerski просек, током целокупног трајања ове Младалачке Републике. ”Заспи млад и буди леп као сан”, била би правилна ”егзитовска” преформулација оне језиве yemsdinovske провокације (о прижељкиваном раном и прераном умирању у лепоти).

Излазак из ратних и егзистенцијалних страхова у продужене ”беле ноћи” највеће источноевропске (западнобалканске) журке, исте оне године када се, на северу, одмрзао ”хладни рат” и претворио у свог крвавог и страшног, ватреног близанца. 

Излазак из суровог и дивљег капиталистичког света (одређеног баја-патковском лакомошћу, похлепом и јурњавом за профитом) у неки утопијски разливени, њуејџовски облик лежерног понашања. Без укљученог таксиметра. И без опседнутости ”успехом по сваку цену”. Уместо гажења по лешевима, овде се пажљиво гази, пред јутро, преко уморних, ознојених тела целоноћног пратећег хора и општег играчко/плесачког ансамбла (из редова присутних власника фестивалских улазница)...    

Излазећи из свог света, завичаја и боравишних адреса ова весела легија странаца радознало гледа тих пар дана и у новосадске пејзаже (ван фестивалских ”stejyova”): у наше музеје, кафанице и булеваре (колатералну корист једне овако масовно посећене манифестације). Па се ту нађе и понеко изненађујуће пријатно гастрономско, културно, хедонистичко или медитативно искуство, понето са ових страна назад у ”њихову Европу” (иначе, скоро па потпуно несвесне нашег реалног, људског и смисленог постојања ван ратних зона и оштре политичке реторике).

Наша најбоља анти-пропаганда је она спонтана, заснована на непосредности и гостољубивости, искрености и истини. А сада имамо на претек прилика за овакав, више него убедљив, апсолутно конкретан одговор на бруталну пропагандистичку матрицу о ”аутистичном, анахроном гету злих и преких српских домородаца”...  

И све је то произашло из мог позитивног (из полупуне чаше воде), ивањданског осврта на све те силне изласке једног јединог, нашег и свачијег (у најбољем смислу речи) ”Егзита”. Несумњивог шампиона директне, аполитичке и ванизборне супер-демократије.

Уосталом, ”хомо луденс” и јесте, без конкуренције, најперспективнији облик постојања људске природе.

Логос (и новорођена нада) у ритму музике за плес.     

Пише: Драгослав БОКАН