„Minijaturni svet Almaškog kraja” – vremeplov jednog grada

Izuzetna vrednost sve više dolazi do izražaja, kao i različite sklonosti stanovništva tog kraja, ali mogućnost izražavanja jednako je pružena svima. Mnoge ideje već su ugledale svetlost dana, najviše u okruženju nekadašnje fabrike svile, pretvorene u Kulturnu stanicu, a najnovija donosi projekat „Minijaturni svet Almaškog kraja”. Autor projekta Dragan Jajić Vladisavljev je, zajedno s akademskim vajarom Aleksandrom Bunčićem, realizovao ideju da male skulpture znamenitih ličnosti, čija imena nose ulice Almaškog kraja, budu postavljene na neke od fasada i prozora u tom posebnom delu grada.

Almaški kraj je za mene uvek predstavljao jedan poseban deo grada, objašnjava Dragan Jajić Vladisavljev, koji je pre 20 godina došao iz Novog Kneževca.

Otkrivajući Novi Sad, dodaje, uvek je uspevao baš ovde da se izgubi i nikad ga do kraja nije istražio jer želi da zadrži to nepoznavanje ovog kraja, da bi imao priliku uvek nečim da se iznenadi.

Shvatio sam da je to jedini deo grada koji se razvijao nekako prirodno, da tok njegovih ulica, obično tako kažem, nije formirao lenjir. S druge strane, devastacija grada je i ovde ostavila trag, svaka ulica je doživela neku promenu, a ulična umetnost je, čini mi se, u začetku. Konkretno, ja volim detalje i kontraste, veli Jajić.

Prvobitna ideja za nastanak i mesto skulptura je oplemenjivanje prostora. Mala skulptura bi se našla na mestu eventualne pukotine stare fasade, na otvorenom, vidljiva i svakom oku dostupna. Svaka od njih naći će svoje mesto, a skulptura Đorđa Rajkovića već se nalazi u prozoru Kulturne stanice „Svilara”.

Šetajući gradom, naišao sam na komšiju koji je radio grafiti i tada sam saznao da je vajar, a inače se bavi uličnom umetnošću. On je Aleksandar Bunčić. Kada su se ideje povezale, zaključili smo da bi bilo lepo da to budu skuppture i evo ih, one su delo Aleksandra Bunčića, pokazuje Dragan nekolicinu malih figura, među kojima su Milan Rakić, Sava Vukosljavljev, Marko Nešić, čak i Laza Kostić, jer je dve godine živeo u jednoj kući u tom kraju.

Pored skulptura nalaziće se i kju-ar kodovi koji će na različite načine ilustrovati istorijske podatke i, generalno, posetioce informisati o tome gde se nalaze.

Među skulpturama su i ptice.

Milan Rakić drži rodu jer se ulica zvala Rodina pre nego što je ponela njegovo ime, a iz istog razloga Sava Vukosavljev drži crnog petla. U toj ulici postojala je i kafana s tim nazivom, pa postoji legenda da je ulica dobila naziv po kafani. Ideja je svakako da skulpturice stoje napolju, a čak i ako im se nešto desi, možemo reći da je to sudbina ulične umetnosti. Ona je privremena.

Činjenica je da najstarije novosadsko naselje pruža različitu inspiraciju, jedna od ideja mogla bi biti karakterističan film.

Moj film bi bio dokumentarni, s osmehom potvrđuje Dragan.

Kako kaže, bavio bi se životima ljudi koji žive u Almaškom kraju, sigurno svaka kuća ima svoju priču.

Te kuće su ovde veoma dugo i zanimljivo bi mi bilo da istražim koliko generacija je prošlo kroz tu kuću, čime su se bavile, ko trenutno živi tu... Ovde ljudi i dalje žive pravi seoski život. Čak je i jedna trščara sačuvana. Sugrađani su saglasni u tome da su minijaturne skulpture dobra ideja, pružili su podršku i smatraju da je potrebno nastaviti u tom smeru. Moja poruka za sve ljude je: gledajte svet oko sebe, posmatrajte i budite radoznali, zaključuje Dragan.

B. Pavković