„Минијатурни свет Алмашког краја” – времеплов једног града
НОВИ САД: Један од ретких делова града који, у веку застакљених зграда и сличних савремених подухвата, чува успомене и амбијент давног рођења Новог Сада, свакако је његово најстарије насеље – Алмашки крај.
Изузетна вредност све више долази до изражаја, као и различите склоности становништва тог краја, али могућност изражавања једнако је пружена свима. Многе идеје већ су угледале светлост дана, највише у окружењу некадашње фабрике свиле, претворене у Културну станицу, а најновија доноси пројекат „Минијатурни свет Алмашког краја”. Аутор пројекта Драган Јајић Владисављев је, заједно с академским вајаром Александром Бунчићем, реализовао идеју да мале скулптуре знаменитих личности, чија имена носе улице Алмашког краја, буду постављене на неке од фасада и прозора у том посебном делу града.
Алмашки крај је за мене увек представљао један посебан део града, објашњава Драган Јајић Владисављев, који је пре 20 година дошао из Новог Кнежевца.
Откривајући Нови Сад, додаје, увек је успевао баш овде да се изгуби и никад га до краја није истражио јер жели да задржи то непознавање овог краја, да би имао прилику увек нечим да се изненади.
Схватио сам да је то једини део града који се развијао некако природно, да ток његових улица, обично тако кажем, није формирао лењир. С друге стране, девастација града је и овде оставила траг, свака улица је доживела неку промену, а улична уметност је, чини ми се, у зачетку. Конкретно, ја волим детаље и контрасте, вели Јајић.
Првобитна идеја за настанак и место скулптура је оплемењивање простора. Мала скулптура би се нашла на месту евентуалне пукотине старе фасаде, на отвореном, видљива и сваком оку доступна. Свака од њих наћи ће своје место, а скулптура Ђорђа Рајковића већ се налази у прозору Културне станице „Свилара”.
Шетајући градом, наишао сам на комшију који је радио графити и тада сам сазнао да је вајар, а иначе се бави уличном уметношћу. Он је Александар Бунчић. Када су се идеје повезале, закључили смо да би било лепо да то буду skuppturе и ево их, оне су дело Александра Бунчића, показује Драган неколицину малих фигура, међу којима су Милан Ракић, Сава Вукосљављев, Марко Нешић, чак и Лаза Костић, јер је две године живео у једној кући у том крају.
Поред скулптура налазиће се и кју-ар кодови који ће на различите начине илустровати историјске податке и, генерално, посетиоце информисати о томе где се налазе.
Међу скулптурама су и птице.
Милан Ракић држи роду јер се улица звала Родина пре него што је понела његово име, а из истог разлога Сава Вукосављев држи црног петла. У тој улици постојала је и кафана с тим називом, па постоји легенда да је улица добила назив по кафани. Идеја је свакако да скулптурице стоје напољу, а чак и ако им се нешто деси, можемо рећи да је то судбина уличне уметности. Она је привремена.
Чињеница је да најстарије новосадско насеље пружа различиту инспирацију, једна од идеја могла би бити карактеристичан филм.
Мој филм би био документарни, с осмехом потврђује Драган.
Како каже, бавио би се животима људи који живе у Алмашком крају, сигурно свака кућа има своју причу.
Те куће су овде веома дуго и занимљиво би ми било да истражим колико генерација је прошло кроз ту кућу, чиме су се бавиле, ко тренутно живи ту... Овде људи и даље живе прави сеоски живот. Чак је и једна тршчара сачувана. Суграђани су сагласни у томе да су минијатурне скулптуре добра идеја, пружили су подршку и сматрају да је потребно наставити у том смеру. Моја порука за све људе је: гледајте свет око себе, посматрајте и будите радознали, закључује Драган.
Б. Павковић
