Mi­le Mi­ćo De­sni­ca, sa­mo­u­ki stva­ra­lac u dr­ve­tu

Uži­va ne­mač­ku pen­zi­ju jer je u toj ze­mlji raz­ne po­slo­ve, a naj­vi­še na gra­đe­vi­ni, ra­dio 37 le­ta.

Mi­ćo sjaj­no re­zba­ri u dr­ve­tu i to ra­di sva­ko­dnev­no jer mu je to, ka­ko sam ka­že, raz­bi­bri­ga. Ta­ko­đe, pra­vi i re­zba­ri ra­mo­ve, pra­vi ka­u­če­ve od dr­ve­ta, ukra­sna vo­lov­ska i konj­ska ko­li­ca, re­zba­ri pra­vo­slav­ne sve­ce na iko­na­ma, ču­tu­re za ra­ki­ju, dr­ve­na kan­di­la... I mo­gli bi­smo ta­ko une­do­gled jer taj čo­vek je ne­u­mo­ran, a svo­ja de­la i ne na­pla­ću­je.

" Ja sam sa­mo­uk i ni­ka­kav za­nat ni­sam za­vr­šio ",  po­čeo je pri­ču Mi­ćo. " Sva mo­ja fa­mi­li­ja je na­da­re­na za pra­vlje­nje ra­znih stva­ri od dr­ve­ta, i to je ve­o­ma le­po. To je pri­rod­no, a od pri­ro­de ni­šta lep­še ni­je. Pra­vim ja i dr­ve­ne ka­ce i mno­go šta "

Ni­je naš sa­go­vor­nik za­bo­ra­vio da ka­že i da se ti­me ba­vio već u osnov­noj ško­li, ali i da je po­ne­kad „pa­za­rio” i ba­ti­ne kod ku­će zbog sve­ga.

" Mno­go pu­ta sam se­deo kod stri­ca, gle­dao ka­ko on to ra­di i čak mu po­ma­gao, a uz put sam „krao” nje­go­vo ume­će", na­sta­vio je Mi­ćo. "Osta­jao sam du­go, a ka­da sam se vra­ćao ku­ći, do­bi­jao sam i ba­ti­ne od svo­je maj­ke. Sa­svim za­slu­že­no, jer ni­sam ni­šta po­ra­dio kod ku­će. Nas su u Bo­sni uči­li od­ma­le­na da mo­ra­mo da ra­di­mo... Ni­sam maj­ci za­me­rio, ali vre­de­lo je sve to".

Sin La­zo vo­zio u iz­be­gli­štvo

Te 1995. go­di­ne, ka­da je pao Knin, po­ro­di­ca De­sni­ca kre­nu­la je u zbeg ka Sr­bi­ji. Sin La­zo, ko­ji je ta­da imao 17 go­di­na, u „la­du ni­vu” po­tr­pao je neo­p­hod­ne stva­ri, maj­ku Man­du i se­stre Dra­gu, Mil­ku i An­đel­ku, ko­ja je ima­la sa­mo ne­ko­li­ko me­se­ci." Bi­lo mi je mno­go te­ško, jer sam bio na ra­du u Ne­mač­koj i slao svo­joj po­ro­di­ci no­vac za osnov­ne po­tre­be. Na kra­ju sve se za­vr­ši­lo sreć­no " is­ta­kao je Mi­ćo.

Za­stao je na tre­nu­tak naš vred­ni sa­go­vor­nik da bi po­pio gu­tljaj so­ka i na­sta­vio:

" Ni­sam ni be­li di­nar od tog svog ume­ća za­ra­dio. Pa, ja to ra­dim iz lju­ba­vi i ta­ko od­ma­ram du­šu i baš mi je ja­ko le­po ka­da vi­dim kraj­nji pro­dukt ho­bi­ja. Ova­ko ću do sud­nje­ga da­na jer sve to sma­tram ve­li­kom za­ni­ma­ci­jom. Po­kla­njam svo­je ra­do­ve, a na­ro­či­to iz­re­zba­re­ne ra­mo­ve svi­ma ko­ji to že­le... Ma, sve će to osta­ti po­sle me­ne i lju­di će me se se­ća­ti po le­pom, a ne po zlu. To je ljud­ski."

Ne­ma Mi­ćo sav alat i sve ra­di ruč­no, a za sve mu tre­ba­ju ve­o­ma tan­ki no­ži­ći i on ih sam na­pra­vi od če­li­ka. On je za­i­sta čo­vek za sve i če­sto ka­že da mu je Bog ta­kav dar po­klo­nio. Me­đu­tim, što se naš raz­go­vor pri­mi­cao kra­ju, i on je po­sta­jao sve set­ni­ji.

" Mno­go mi je žao što ova­ko ne­što ni­ko ne­će da uči, a to­li­ko je mla­dih u se­lu. Nu­dio sam mno­gi­ma da ih bes­plat­no ob­u­ča­vam i svi su bi­li ne­za­in­te­re­so­va­ni. Šta mo­gu " du­bo­ko je uz­dah­nuo Mi­le Mi­ćo De­sni­ca.

Tekst i fo­to: Mi­ša Pa­vlo­vić