Mašinskog tehničara Petra Šumara Futožani po medu poznaju

– Nisam imao pojma šta su pčele, niti me pčelarstvo zanimalo, ali je roj tako prkosno stajao mesec dana, dok se nisam odlučio da odem do komšija i raspitam se o toj grani – priča za naš list pčelar Petar Šumar. – Rečeno mi je da je ovo područje izmišljeno za pčelarenje, te bi trebalo da se oprobam, stoga sam kupio još tri i počeo da razrojavam, da bih na kraju imao više od 100 košnica-društava. Selio sam ih kamionom kada je vreme za pašu, a onda sam kupio prikolicu i napravio paviljon. Nažalost, 2016. godine je on zapaljen kod nasipa i za nekoliko sati mi je sve izgorelo. Ostao sam bez ičega, ali nisam odustao, počeo sam sve iz početka i danas imam oko 90 košnica.

Kako je rekao, u tom trenutku u kući je imao oko 20 rojeva. Kupio je ponovo košnice, uložio u prateću opremu i vrednim radom te godine uspeo da napravi 80 košnica-društava. Posvetio se potom pravljenju paviljona i platforme jer su to odlike današnjeg, modernog pčelarenja. Petar kaže da paviljon pčelarima olakšava fizički rad, ali se posao odvija sporije.

– Kada pogledate tehniku i tehnologiju pčelarenja, sve je dosta uznapredovalo, uglavnom su ljudsku snagu zamenile mašine – kaže Šumar. – Na mom početku se sve radilo ručno, od otresanja pčela, do vađenja ramova i vrcanja. Međutim, vrlo brzo su se na tržištu pojavile električne vrcaljke i otresači, koje sam i sam nabavio. Tada mi je posao išao daleko lakše i brže. Danas se i otvaranje voštanih poklopaca radi mašinski, a seljakanje društava više ne ide u formi utovara i istovara, već se paviljoni kače na kamione ili traktore u kompletu.

Međutim, iako je sve mnogo naprednije u odnosu na početak i bez obzira na tehnologiju, prinos je drastično opao. Primera radi, uporedio nam je proizvodnju od pre 25 godina do sada.

– Posle pet godina od mog početka, s 25 košnica sam imao oko dve i po tone meda, što znači da je u proseku te godine bilo 100 kilograma po košnici – rekao je pčelar. – Mislio sam da je to uobičajeno, ali od tada je zabeležen konstantan pad proizvodnje. Problem su aktuelne klimatske promene, u velikoj meri je rasprostranjena upotreba pesticida, a suočavamo se i s rapidnim nestajanjem pčela. Nekada, kada smo selili društva kući s ispaše s lipe, košnice nisu mogle da se zatvore od količine pčela koja je izranjala, a danas u tom periodu njih gotovo da nema. Svaka godina je sve lošija.  Pošto vrba cveta prva, paša tu i počinje, ako je lepo vreme i ukoliko su društva dobro prezimila i postala jaka, onda se i tu nešto može izvrcati. Nakon vrbe, aktuelna je uljana repica, na koju prvenstveno ide zbog razvoja samih pčela, ne bi li bile što jače za bagrem. Ako i tu bude nešto prinosa, takođe se radi vrcanje.

– Posle repice, odlazim u Mladenovo na bagrem, a posle nekog vremena se vraćam u Futog, pored nasipa, gde cveta bagremac – kazao je naš sagovornik. – On je crvene boje i najviše nam znači zbog praha, pčelama dobro dođe da dopune polen za razvoj. Bude i nešto nektara, ali nam je tu lako da vrcamo jer možemo da vadimo med, a da nas pčele ne napadaju. Kada nemate pašu, onda ne možete ni da radite jer su pčele besne. Tu budem oko mesec, nakon čega počne da cveta lipa, kada se i mi selimo. Posle vrcanja lipe prelazimo na suncokret, ali je prinos sve lošiji. Nekada sam išao u Kamendin, bile su zasađene sorte suncokreta „ruske glave” pune nektara, a danas su zamenjene hibridima. Ove godine su se ljudi selili na četiri suncokretove paše, čak je poslednja bila u septembru, kada je vreme kasnog suncokreta, ali je učinak bio slab. Nekada smo imali dva vrcanja s bagrema, dva sa suncokreta i dva na lipi, a sada nemamo ni prosečnu od jedne. Bez sumnje, gorući problem je nestanak pčela.

Posle bagremove paše, kako nam je objasnio Petar Šumar, sledi razrojavanje jer tada pčele dostižu najveći razvoj. Dolazi do cepanja društva, odnosno do prirodnog rojenja, dok neko pravi matice i proizvodi ih na veštački način. Tako se od jednog društva mogu napraviti tri do četiri, što zavisi od toga koliko su i ona razvijena. Ako se izrojavanje ne uradi, pčele neće ništa doprineti.

– Novoosnovane rojeve prihranjujem i dodatno razvijam, a prvenstveno ih pravim u slučaju ako neko društvo ugine, da imam rezervu koja će biti zamena, a ako mi ostane viška, prodam – priča Šumar. – Sve mora da se uradi na vreme, zimi se ramovi pripremaju za proleće, a kod matice je suština da, kada oseti da nema dovoljno hrane, „naređuje” cepanje društva, počinje izvlačenje matičnjaka i prelazi se na rojenje. Kada je paša dobra i jaka, onda nema rojenja, pčele rade, pune su meda i blokiraju maticu, te ona neće signalizirati cepanje.

Po svetskim medijama, na poslednjoj debati Kraljevskog geografskog društva u Londonu, predstavnici Instituta „EarthWatch” su izneli zaključak da su pčele najvažnija bića na planeti. Zahvaljujući njima, 70 odsto useva koje koristimo u ishrani se oprašuje. Interesantan je i podatak da je Albert Ajnštajn izjavio da će, ukoliko nestanu pčele, ljudska vrsta moći da opstane svega četiri godine na Zemlji. Najveći problem nestajanja pčela je u vezi s nekontrolisanom upotrebom pesticida, stoga su neke zemlje, poput Francuske, uvele zabranu njihovog korišćenja. Osim toga, nekontrolisana seča šuma i radioaktivnost mobilne telefonije takođe predstavljaju vodeće faktore nestajanja pčela.

I. Bakmaz

Projekat „Prigradska naselja – od osnivanja do budućnosti” je sufinansirao Grad Novi Sad, a stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio novac.