Kolege svi do jednog džentlmeni

Sugrađanka Marija Benić već 11 godina vozi gradski autobus, a Novosađani je mogu videti na nekoj od prigradskih linija, u prepoznatljivoj teget-beloj uniformi. Rad s ljudima je, kaže, najteži, ali ujedno i najleši deo njenog posla.



– Kontakt s ljudima donosi i sve lepo u ovom poslu – iskrena je Marija Benić. – Bez obzira na teška vremena i sve veću nervozu kod ljudi, ipak imam više lepih iskustava. Dešavalo se i ružno, ali to gledam da zaboravim, ili bar da ne spominjem. S druge strane, lepe uspomene su nebrojene. Nažalost, neke sam i zaboravila, ali mnoge pamtim.



Ona je, kaže, prvi profesionalni vozač u svojoj porodici, a sve je poteklo od ljubavi prema volanu. Danas, posao vozača joj prija jer, kaže, ne može sebe da zamisli u kancelariji i voli da je u pokretu.

– Volim svoj posao, dinamičan je, potpuno mi odgovara i nikada mi nije dosadio. Kad sam počinjala, shvatila sam da je teže nego što sam mislila, ali, sada su vozila sve novija, što dosta olakšava rad. Saobraćaj je, doduše, sve gori, ali za to smo mi, učesnici, sami krivi. U ovom poslu ne treba fizička snaga, kao nekad, sasvim je lep i pristojan, u beloj košulji – kaže Marija.



S obzirom na to da uglavnom radi prepodnevne smene, Marija Benić kaže da redovno vozi iste ljude na posao, svi se već znaju i skoro su na „ti”. Sada su i reakcije na nju, kao ženu vozača, mnogo ređe.

– Ranije su se više čudili. Kada sam počela, pre 11 godina, baš je bilo neobično, ali više zato što sam bila mlada pa me je jedna žena čak pitala da li imam dovoljno godina da vozim. Ali, što se same vožnje tiče, niko se nije žalio – kaže ona.



Naša sagovornica nije jedina žena u novosadskom gradskom prevozu. Marija Benić ima  još četiri koleginice, a kolege su, kako kaže, „svi do jednog yentlmeni”, koji im rado izlaze u susret, a međusobno redovno razmenjuju iskustva s novosadskih puteva. Ističe da je vožnja autobusa sve manje muški posao, „a kada se jednom neko navikne na gabarite, mnogo je lakše voziti autobus nego kola, preglednije je i glavni si na putu”.



– Preporučila bih devojkama i ženama kojima to leži i imaju afiniteta, neka se ne uopšte ustručavaju! Taj posao donosi mnogo lepog. Mnogi se žale da su za određeni, isti posao, muškarci i žene različito plaćeni. Ovde ni to nije slučaj. Moj radni sat vredi kao i radni sat kolege koji je pred penzijom i tu nismo diskriminisani – objašnjava naša sagovornica.



Pošto se radi o izuzetno dinamičnom poslu, koji se pri tom odvija na putevima, koji umeju da budu i nepredvidivi, naša sagovornica je za 11 godina rada doživela mnogo nesvakidašnjih, ali i čudnih situacija, koje i sada rado prepričava.

– Kad vozimo na sremsku stranu, po Velikom Sremu, kako ga zovemo, od Beočina pa nadalje, kada dođe jesen, ne moram uopšte na pijacu da idem. Bude tu punih kesa jabuka, krušaka, grožđa, s tim se vraćam kući. Uvek bude „’Ajde, mastore, ovo je za tebe” – priča se Marija.



Ipak, iz svog bogatog iskustva naša sagovornica kao najdraže u dosadašnjoj karijeri izdvaja sećanje kada je vozila jednu pozorišnu trupu koja je u autobusu izvodila predstavu o Novom Sadu.

– Publika su bili putnici, koji su taj da izašli kasnije nego što su planirali jer su želeli da odgledaju predstavu do kraja. Divan je osećaj kad je preduzeće u kojem radite, a samim tim i vi sami, makar na  jedan dan, deo kulturne ponude grada u kojem živite – priseća se Marija.



D. Ristić