Iz istorije Karlovaca: Angelina, žena s kojom se sudbina opasno poigrala

Potomci Krunoslave Bogdanović koja je brinući o Angelini nekoliko godina pred smrt, nasledila njenu kuću u Ulici mitropolita Stratimirovića 18, o kojoj se prošle i ove godine naročito priča jer je nakon više decenija obnovljena i u novom ruhu pleni svojom lepotom, i možda još neko od starijih Karlovčana ponešto može da kaže o njoj. Tu se mogu ubrojiti i predstavnici čuvene karlovačke porodice iz koje je i ona potekla, Popović, poznatiji pod špicnametom Smotrini. Na njeno ime u dokumentima nailazi se  kada se spomene nedavno obnovljena kuća osnivača Karlovačke gimnazije, bogatog trgovca Dimitrija Anastasijevića Sabova, koja je došla u posed Smotrinih tako što su je kupili od grofice Branković o kojoj je „Dnevnik“ već pisao. Sasvim je sigurno da mlađe generacije Karlovčana ne znaju ni da Ulica braće Dejanović u njihovom mestu nosi ime po njenim sinovima – Dušanu i Bogdanu koje su ustaše ubile 1941. godine.

– Angelina Popović, udata Dejanović, rođena 1894. godine, poslednji je potomak Smotrinih koji su se bavili vinogradarstvom i proizvodnjom vina i po tome nadaleko bili poznati – priča Rade Bogdanović, jedan od sadašnjih vlasnika kuće. – Njen otac, Marko Popović Smotra je imao dve kćerke i dva sina. Porodičnim biznisom – vinogradarstvom bavio se i njegov stariji sin Josim. U istoriji karlovačkog vinogradarstva ime Marka Popovića Smotre, školovanog vinogradara, ostalo je zapisano velikim slovima jer je prvi nakon filoksere koja je od 1885. i narednih deset godina, opustošila sve vinograde u Karlovcima i diljem evropskog kontinenta, i ostavila ih bez vina, zasadio sorte otporne na tu pogibeljnu bolest vinove loze. Za njim su krenuli ostali Karlovčani i tako su se zasadi vinove loze obnovili u Karlovcima. Smotrina kapljica, bermet kapljaš, pila se u Londonu, Beču i izvozila u Ameriku. Mi smo kada je moja mati počela da se brine o Angelini 1971. godine probali Smotrinu kapljicu iz 1932.

Po Bogdanovićevim rečima, Angelina je gimnaziju završila u Karlovcima, nakon čega su je roditelji poslali u Beč u Višu devojačku školu. Sudeći po brojnim fotografijama iz Francuske, Italije i drugih država, koje pored dokumenata i pisama čine deo njene zaostavštine, dosta je putovala  dok se školovala. Vrativši se u Karlovce, vodila je aktivan društveni život. Često je sa društvom iz uglednih karlovačkih porodica išla na izlete, veslanje, sankanje...

Kada je u novembru 1918. u zgradi Seminarijuma, današnjeg bogoslovskog internata, osnovana Vojna bolnica za prihvat bolesnih srpskih vojnika koji su se vraćali kućama iz austrougarskih zarobljeničkih logora, na čijem čelu su bili dr Obrad Maksimović, dr Milan Popović i kao upravnik Kosta Petrović, poslove medicinskih sestara obavljale su devojke iz viđenijih karlovačkih porodica, pa tako i Angelina. Imala je tada 24 godine. Nedugo potom, najverovatnije, se i udala jer 1922. rađa u Osijeku prvog sina Bogdana, a dogodine i Dušana. Njen izabranik, kako kaže Bogdanović, bio je trinaest godina stariji od nje, župan Osiječke županije Mile Dejanović. Kada je osnovana Dunavska banovina on dolazi u Novi Sad na visoku dužnost podbana i od tada su živeli u kući, u Mitropolita Stratimirovića 18.

– Bila je veliki ljubitelj muzike. Svirala je klavir i obožavala Betovena. Čak je držala koncerte, ne samo po Sremu nego i u ostatku Vojvodine. Kao starija besplatno je podučavala decu. Zaveštala je najvrednijoj učenici klavir, Bojani Ilić, kćerki Toše, paroha Gornje crkve, i mi smo to ispoštovali i predali ga – kaže Bogdanović.

Drugi svetski rat za nju je bio posebno tragičan, jer joj je u razmaku od dva meseca odneo oba sina. A i brak joj se rasturio.

– U prvom naletu 1941. ustaše odvode obojicu sinova i likvidiraju ih. Nešto posle njihove pogibije, suprug je napušta i sve vreme rata provodi u Nedićevoj Srbiji. Nikad mu ona to nije oprostila. Moja mati je odlazila 1971. kod nje, kuvala joj, spremala, i družila se s njom. U jednom momentu je mojoj majci rekla da će joj sve ostaviti jer njegovi nisu zaslužili – iznosi dalje sećanja na Angelinu Rade Bogdanović. 

„Uzalud je pokušavala da zaboravi pogibiju svoja dva sina: Dušana i Bogdana. Njihova mati Angelina Popović Dejanović, ćerka je čuvenog vinogradara Marka Popovića Smotre, a žena Mila Dejanovića, bivšeg podbana Dunavske banovine, koji se sa porodicom nekoliko godina pre rata doselio u Karlovce, da bi mu sinovi ovde završili gimnaziju, a ovde je njegovoj ženi pripadala i jedna od najstarijih i najlepših kuća, u kojoj sam i ja četiri godine stanovala, a podigao ju je osnivač gimnazije Dimitrije Anastasijević Sabov. Stariji Dejanovićev sin, Bogdan, bio je u početku rata student prava, a mlađi Dušan tek je završavao gimnaziju, ukoliko se toga još dobro sećam. Ne znam da li su oni bili članovi SKOJ-a, no znam da su oba bila nemrina duha, što se još pre, a naročito odmah na početku rata vidno ispoljilo“, zapisala je između ostalog o Dejanovićima, u svom memoarskom delu „Sećanja“ Teodora Majica Petrović, koja je bila i u kumovskim vezama sa Smotrinima.

Teodora je bila u pravu, Bogdan je bio student prava, a Dušan maturant Karlovačke gimnazije, kada su ih u septembru 1941. uhapsile ustaše pod optužbom  da su kao članovi antifašističkog pokreta otpora planirali u Petovaradinu dizanje u vazduh nemačkog šlepa sa municijom na Dunavu. Pored njih iz Karlovaca su za isto delo osumnjičena i uhapšena i trojica Hrvata. Na prekom sudu u Vukovaru Dušan je osuđen na smrt sa još trideset dvojicom članova NOP-a. Streljan je 5. oktobra 1941. u Dudiku kraj Vukovara. Zbog nedostatka dokaza Bogdan je oslobođen optužbe i sledećeg meseca pušten iz zatvora. Međutim, karlovačke ustaše su ga i pored toga uhapsile u novembru i oterale u Jasenovac gde je 5. decembra ubijen. Prezidijum Narodne skupštine Narodne Republike Srbije izdao je 29. novembra 1950 godine spomenicu za večnu uspomenu na žrtve terora fašističkih okupatora i njihovih slugu za braću Dejanović. Nije poznato kada su vlasti u Karlovcima nazvale jednu ulicu po njima koja je posle preimenovana u naselje Braće Dejanović.

Angelina je umrla 1975. godine i sahranjena u porodičnoj grobnici na Magarčevom bregu.

 Zorica Milosavljević