Из историје Карловаца: Ангелина, жена с којом се судбина опасно поиграла

Потомци Крунославе Богдановић која је бринући о Ангелини неколико година пред смрт, наследила њену кућу у Улици митрополита Стратимировића 18, о којој се прошле и ове године нарочито прича јер је након више деценија обновљена и у новом руху плени својом лепотом, и можда још неко од старијих Карловчана понешто може да каже о њој. Ту се могу убројити и представници чувене карловачке породице из које је и она потекла, Поповић, познатији под шпицнаметом Смотрини. На њено име у документима наилази се  када се спомене недавно обновљена кућа оснивача Карловачке гимназије, богатог трговца Димитрија Анастасијевића Сабова, која је дошла у посед Смотриних тако што су је купили од грофице Бранковић о којој је „Дневник“ већ писао. Сасвим је сигурно да млађе генерације Карловчана не знају ни да Улица браће Дејановић у њиховом месту носи име по њеним синовима – Душану и Богдану које су усташе убиле 1941. године.

– Ангелина Поповић, удата Дејановић, рођена 1894. године, последњи је потомак Смотриних који су се бавили виноградарством и производњом вина и по томе надалеко били познати – прича Раде Богдановић, један од садашњих власника куће. – Њен отац, Марко Поповић Смотра је имао две кћерке и два сина. Породичним бизнисом – виноградарством бавио се и његов старији син Јосим. У историји карловачког виноградарства име Марка Поповића Смотре, школованог виноградара, остало је записано великим словима јер је први након филоксере која је од 1885. и наредних десет година, опустошила све винограде у Карловцима и диљем европског континента, и оставила их без вина, засадио сорте отпорне на ту погибељну болест винове лозе. За њим су кренули остали Карловчани и тако су се засади винове лозе обновили у Карловцима. Смотрина капљица, бермет капљаш, пила се у Лондону, Бечу и извозила у Америку. Ми смо када је моја мати почела да се брине о Ангелини 1971. године пробали Смотрину капљицу из 1932.

По Богдановићевим речима, Ангелина је гимназију завршила у Карловцима, након чега су је родитељи послали у Беч у Вишу девојачку школу. Судећи по бројним фотографијама из Француске, Италије и других држава, које поред докумената и писама чине део њене заоставштине, доста је путовала  док се школовала. Вративши се у Карловце, водила је активан друштвени живот. Често је са друштвом из угледних карловачких породица ишла на излете, веслање, санкање...

Када је у новембру 1918. у згради Семинаријума, данашњег богословског интерната, основана Војна болница за прихват болесних српских војника који су се враћали кућама из аустроугарских заробљеничких логора, на чијем челу су били др Обрад Максимовић, др Милан Поповић и као управник Коста Петровић, послове медицинских сестара обављале су девојке из виђенијих карловачких породица, па тако и Ангелина. Имала је тада 24 године. Недуго потом, највероватније, се и удала јер 1922. рађа у Осијеку првог сина Богдана, а догодине и Душана. Њен изабраник, како каже Богдановић, био је тринаест година старији од ње, жупан Осијечке жупаније Миле Дејановић. Када је основана Дунавска бановина он долази у Нови Сад на високу дужност подбана и од тада су живели у кући, у Митрополита Стратимировића 18.

– Била је велики љубитељ музике. Свирала је клавир и обожавала Бетовена. Чак је држала концерте, не само по Срему него и у остатку Војводине. Као старија бесплатно је подучавала децу. Завештала је највреднијој ученици клавир, Бојани Илић, кћерки Тоше, пароха Горње цркве, и ми смо то испоштовали и предали га – каже Богдановић.

Други светски рат за њу је био посебно трагичан, јер јој је у размаку од два месеца однео оба сина. А и брак јој се растурио.

– У првом налету 1941. усташе одводе обојицу синова и ликвидирају их. Нешто после њихове погибије, супруг је напушта и све време рата проводи у Недићевој Србији. Никад му она то није опростила. Моја мати је одлазила 1971. код ње, кувала јој, спремала, и дружила се с њом. У једном моменту је мојој мајци рекла да ће јој све оставити јер његови нису заслужили – износи даље сећања на Ангелину Раде Богдановић. 

„Узалуд је покушавала да заборави погибију своја два сина: Душана и Богдана. Њихова мати Ангелина Поповић Дејановић, ћерка је чувеног виноградара Марка Поповића Смотре, а жена Мила Дејановића, бившег подбана Дунавске бановине, који се са породицом неколико година пре рата доселио у Карловце, да би му синови овде завршили гимназију, а овде је његовој жени припадала и једна од најстаријих и најлепших кућа, у којој сам и ја четири године становала, а подигао ју је оснивач гимназије Димитрије Анастасијевић Сабов. Старији Дејановићев син, Богдан, био је у почетку рата студент права, а млађи Душан тек је завршавао гимназију, уколико се тога још добро сећам. Не знам да ли су они били чланови СКОЈ-а, но знам да су оба била немрина духа, што се још пре, а нарочито одмах на почетку рата видно испољило“, записала је између осталог о Дејановићима, у свом мемоарском делу „Сећања“ Теодора Мајица Петровић, која је била и у кумовским везама са Смотринима.

Теодора је била у праву, Богдан је био студент права, а Душан матурант Карловачке гимназије, када су их у септембру 1941. ухапсиле усташе под оптужбом  да су као чланови антифашистичког покрета отпора планирали у Петоварадину дизање у ваздух немачког шлепа са муницијом на Дунаву. Поред њих из Карловаца су за исто дело осумњичена и ухапшена и тројица Хрвата. На преком суду у Вуковару Душан је осуђен на смрт са још тридесет двојицом чланова НОП-а. Стрељан је 5. октобра 1941. у Дудику крај Вуковара. Због недостатка доказа Богдан је ослобођен оптужбе и следећег месеца пуштен из затвора. Међутим, карловачке усташе су га и поред тога ухапсиле у новембру и отерале у Јасеновац где је 5. децембра убијен. Президијум Народне скупштине Народне Републике Србије издао је 29. новембра 1950 године споменицу за вечну успомену на жртве терора фашистичких окупатора и њихових слугу за браћу Дејановић. Није познато када су власти у Карловцима назвале једну улицу по њима која је после преименована у насеље Браће Дејановић.

Ангелина је умрла 1975. године и сахрањена у породичној гробници на Магарчевом брегу.

 Зорица Милосављевић