IZ ARHIVA GRADA: Banovina

Jedinstvenu kompoziciju tog impozantnog javnog zdanja, koje je simbolisalo moć i uspeh Dunavske banovine, čine dve odvojene zgrade podignute prema projektima arhitekte Dragiše Brašovana, u razdoblju od 1935. do 1940. godine, na praznom prostoru od 28.000 kvadratnih metara na Malom Limanu, na nekadašnjem Bulevaru kraljice Marije, danas Bulevaru Mihajla Pupina br. 16.

Zdanje je građeno u obliku potkovičaste osnove, duge 185 metara, široke 42,5 i visoke oko 20 metara (bez “kule”), odnosno 42 metra (s “kulom”). Zgrada ima pet etaža, od suterena do potkrovlja, raspolaže sa pet ulaza, od kojih su dva središnja. U zgradi se nalazi 569 odeljenja, pretežno kancelarijskih prostora, raspoređenih uz spoljna pročelja. Administrativna zgrada se prostire na 5.700 kvadratnih metara, dok Većnica, čija izgradnja je završena nešto kasnije, na 2.200 kvadratnih metara, dugačka je 96, a široka 61 metar i ima 147 prostorija.

Kako objašnjava direktor Istorijskog arhiva grada Petar Đurđev, ideja o podizanju Banske palate u Novom Sadu pojavila se ubrzo posle formiranja Dunavske banovine.

- Objavom kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića (Ujedinitelja), od 3. oktobra 1929. godine, Novi Sad je postao prestoni grad Dunavske banovine, jedne od devet jugoslovenskih banovina, a po ekonomskoj moći, perspektivi razvoja i poziciji u državi, uz Savsku i Dravsku banovinu, ubrajala se u najrazvijenije područje, pošto se prostirala na 28.160 kvadratnih kilometara i imala 2,3 miliona stanovnika - kaže Đurđev. - Prvi ban, ugledni novosadski graditelj Daka Popović, podneo je ostavku posle samo tri meseca rada, ali se upravo on smatra najzaslužnijim za raspisivanje Konkursa za izradu idejnih skica za Bansku palatu. Pored želje za prestižom, za izgradnju nove zgrade Banske uprave postojale su i opravdane praktične potrebe: nova administracija je bila brojna, nije postojao dovoljno veliki prostor u kojem bi ona bila smeštena, te su odeljenja banske uprave bila raspoređena po celom gradu.

Kako objašnjava Đurđev, raspisivanje konkursa za izradu projekta nove Banske palate odobrio je ban Radoslav Dunjić 30. marta 1930. godine. Na konkurs je prispelo 19 radova, a Ocenjivački sud, posle rada od četiri dana, podneo je izveštaj banu 30. juna 1930. da prvu nagradu nije mogao nikom dodeliti. Zanimljivo je da se, iako je i arhitekta Dragiša Brašovan predao idejno rešenje na konkurs, njegovo ime nije nalazilo na spisku nagrađenih. Međutim, već 23. avgusta iste godine, Banska uprava zaključila je ugovor s Brašovanom za izradu novih planova, kao i za nadzor nad izgradnjom Palate.

- Za sada nije poznato kako se naručilac poslova opredelio za Brašovana, ali je izvesno da je nova projektna dokumentacija bila izrađena do marta 1932. godine - kaže Đurđev. - Zbog velike ekonomske krize u zemlji, početak izgradnje je stalno odlagan. To pitanje ponovo se aktuelizovano 1934. godine, ali se usled ekonomske krize moralo odustati od prvobitnog projekta, čije je izvođenje trebalo da košta oko 60 miliona dinara i uklopiti se u duplo manji budžet. Takođe, projektovana palata nije mogla zadovoljiti potrebe u međuvremenu narasle administracije. Problemi su rešeni ponovnim angažovanjem Brašovana u oktobru 1935. i njegovom izradom novog detaljnog projekta, koji je Banska uprava odobrila 18. maja 1936. godine. Izgradnja Palate je otpočela već u avgustu na Bulevaru kraljice Marije, na zemljištu koje je Banskoj upravi ustupilo Gradsko veće Grada Novog Sada.

Poslove grubih građevinskih radova (zemljani, zidarski i betonski radovi) dobilo je preduzeće uglednog beogradskog arhitekte Milana Sekulića. Izgradnja je napredovala predviđenom brzinom i već krajem 1937. godine palata je dobila svoj konačni oblik. Oblaganje fasade Banske palate kamenom je otpočelo 1937. godine.

- Prvobitna ideja projektanta arhitekte Brašovana bila je da se palata obloži presovanom ciglom, ali je u septembru 1936. godine Banska uprava donela odluku da se fasada, umesto ciglom, obloži kamenom - objašnjava Đurđev. - Posao je u februaru 1937. ustupljen preduzeću Alde Bilinića iz Beograda, a posle detaljnih analiza odlučeno je da se za oblaganje fasade koristi kamen iz kamenoloma Pučišća sa Brača. Izgradnja Administrativne zgrade je brže napredovala od Većnice, te je ranije useljena i osvećena 25. septembra 1939. godine.

Banska palata u celini je građena na podvodnom terenu, s kojeg je najpre morala da se iscrpi voda, a za temelj da se primeni armiranobetnska konstrukcija šipova sa pločama. Za ravni krov na obe zgrade korišćen je tada najbolji materijal po američkom patentu - “dura bit”. Obloga zgrade izvedena je u belom bračkom mermeru. Bio je to veliki građevinski poduhvat. Za izgradnju Banske palate iskopano je više od 30.000 kubnih metara zemlje, a radi nivelacije terena nasuti 25.00 kubnih metara. Utrošeno je pet miliona cigala, 500 vagona cementa, 60 vagona gvožđa, 20.000 kubnih metara šljunka i 4.000 kubnih metara peska. Bilo je angažovano više od 700 neimara, od kojih je više od 200 bilo kvalifikovanih radnika i zanatlija

Izgradnja Palate je 1939. godine polako privođena kraju, te je bilo potrebno urediti enterijer. Uređenje unutrašnjosti, dizajniranje nameštaja i tepiha za prostorije Administrativne zgrade i Većnice i stana bana povereno je Karlu Visingeru.

- Po njegovim nacrtima izrađen je nameštaj za potrebe Administrativne zgrade. Međutim, kako je Visinger kasnio sa izradom ugovorenih skica za potrebe opremanja prostorija Većnice, Banska uprava je sa njim raskinula ugovor i posao je, u martu 1940. godine, poverila Dragiši Brašovanu – pojašnjava Petar Đurđev. - On je izradio projekat celokupnog nameštaja, električnih lustera i dekorativnih predmeta za opremanje prostorija Većnice. Ipak, do danas je ostalo nepoznato da li je zaista nešto izrađeno prema tim nacrtima.

S. Kovač