I ONOMAD SU U VAROŠI NOVOSADSKOJ RUSI OSTAVLJALI SVOJ TRAG Evo u kakav vas vremeplov vodi ova priča

Procenjuje se da se u periodu između 1919. i 1921. u gradu i okolini nastanilo više od 2.000 Rusa, čiji uticaj na život grada u potonjim godinama neće biti beznačajan, naprotiv.  Važan trag su ostavili na polju arhitekture, prosvete, zdravstva, kao i u svetu umetnosti, naročito teatra.

Prva novosadska adresa za koju se vezuje ruska zajednica bila je, zapravo, kuća u Sokolskoj ulici, danas Matice srpske, pod čislom 18, u kojoj je živeo dr Kosta Hayi, čelnik Odbora za prihvatanje i pomaganje ruskim izbeglicama. Vrata doma ovog znamenitog advokata i političara, izdanka stare porodice grčkog porekla iz okoline Soluna, bila su širom otvorena za kozake, oficire, inteligenciju, plemstvo, ali i vojne invalide i civile... zapravo sve koji nisu želeli da se vrate u Sovjetsku Rusiju.

Osim kroz odbor, pridošlicama se pomagalo i kroz Rusko-srpsko dobrotvorno društvo, čiji je počasni predsednik bio episkop bački Irinej Ćirić, a viđenija članica supruga dr Koste Hayija, Sofija. U njihovoj kući priređivane su i dobrotvorne čajanke, ali i osmišljavani drugi načini za pomoć ruskim izbeglicama, pa je tako rođena i ideja da se u prostorijama Srpske velike gimnazije osnuje Ruski krojački zavod. Njegova upraviteljica biće grofica Sofija Nikolajevna Tolstoj, supruga Ilje LJvoviča, drugog sina velikog pisca.      

U tim godinama u gradu i neposrednoj okolini svoj novi dom su pronašli, pored Tolstojevih, i grofovi Voroncov, Bobrinski, Uvarov, kneževi Volkonski, Gagarin, Obolenski, aristokratske porodice Olenjin, Rajevski, Tretjakov, Černišov, Harčenko... Među viđenijim ljudima ruske kolonije bili su i general-major Diodor Nikolajevič Černojarov, potonji vaspitač princa Aleksandra Karađorđevića, te Arkadij Ipolitovič Kelepovski, negdašnji sekretar velikog kneza Sergeja Aleksandroviča Romanova.  

Od februara 1922. u Novom Sadu je delovala i Ruska pravoslavna crkvena opština. Bogosluženja su obavljana u Nikolajevskoj crkvi i u kapeli Svetog Vasilija Velikog u Vladičanskom dvoru. Sveti arhijerejski sinod Ruske crkve u izgnanstvu smešten je, pak, u gorepomenute Sremske Karlovce, gde se stacionirao i Štab glavnokomandujućeg Ruske armije, sa sve generalom Petrom Nikolajevičem Vrangelom. Stoga i ne čudi da se u samoj varoši novosadskoj nastanilo 30 generala i 120 pukovnika.

Dom ruskih oficira nalazio se u kući na Trifkovićevom trgu broj 3. Iz ovog prizemnog zdanja, podignutog najverovatnije u prve dve decenije posle Bune, u kojoj su na raspolaganju imali tri sobe visokih tavanica okrenute prema ulici, ruska elita je prešla u zdanje u Ulici Zlatne grede 7. Ova kuća sa pešačkim prolazom izgrađena je po projektu Jozefa Coceka, izdanka novosadske graditeljske porodice koji će za kratkog životnog veka – jer poživeo je tek 52 godine – podići niz zdanja među kojima i Evangelističku crkvu u Jovana Subotića, a njegov pohvaljeni konkursni projekat za Gradsku kuću jedini je do danas sačuvan.  

Kada već govorimo o arhitektama, i ruska se zajednica mogla njima pohvaliti. Karijere započete u carskoj Rusiji ovde su nastavili Nikola Krasnov, Grigorije Samojlov, Viktor Lukomski, Andrej  Klepinin, Viktor Androsov, ali najveći trag ostavili su Jurij Nikolajevič Šreter i Konstantin Petrovič Parizo de la Vet, poznatiji kao Konstantin Paris. Prvi će 1923. podići impresivno zdanje Doma narodnog zdravlja na današnjem Bulevaru Mihajla Pupina i stambeni biser u Svetozara Miletića 13, u kojem će jedno vreme živeti i njegova porodica, dok će drugi u saradnji sa Šreterom izgraditi čuvenu dvospratnicu u Laze Telečkog 10, što je bio pionirski pokušaj  obnavljanja ideje kolektivnog stanovanja koja je usled ratnih nedaća potpuno zamrla.

Iako će tokom dvadesetih godina prošlog veka potpisati još niz reprezentativnih objekata, poput vila u Sarajevskoj ulici, zgrade Građevinske direkcije u zaleđu današnje Elektrotehničke škole „Mihajlo Pupin“ ili trospratnice u Svetozara Miletića 17, Šreter i Paris će ostati najprepoznatljiviji po projektu zgrade Oficirskog doma na obali Dunava, građenog između 1923. i 1926. godine. Za ovo se zdanje, realizovano u duhu vila građenih u Odesi, na obali Crnog mora, po oceni istoričara arhitekture, govori i da je najreprezentativnija ovdašnja građevina posleratnog neoklasicističkog stila. 

Na kraju ovog ruskog puta je zgrada u Ulici Vase Stajića 19, gde je stanovao legendarni majstor teatra Jurij LJvovovič Rakitin. Velikan čiji je čitav životni put ličio unekoliko na povremeno haotičnu, a povremeno sjajno osmišljenu pozorišnu predstavu. Tome su, naravno, više doprinele burne istorijske okolnosti nego on sam, ali i neke čudne podudarnosti kakve se odvijaju van domašaja ljudi i istorije.

Rođen 1881, zbog očeve službe od detinjstva je počesto menjao mesta boravka, a pozorište je zavoleo u Moskvi, gledajući spektakle ondašnjih moskovskih teatara. Počeo je zatim i sam da priređuje diletantske predstave i da igra u njima, i mada mu je otac čvrsto bio protiv pozorišta kao životnog poziva, izboriće se sam za tu svoju strast, pobegavši od kuće i upisujući Glumačko-baletski konzervatorijum pri Carskom pozorištu u Petrogradu. Diplomska predstava – Čehovljev Višnjik – izvedena mu je u proleće 1905.

U mladosti glumac Mejerholjdovog Teatar studija, ali i Moskovskog hudožestvenog teatra, potom kao reditelj neko vreme i Mejerholjdov asistent, u vreme Oktobarske revolucije već je afirmisan reditelj u Rusiji, ali ga okolnosti ponovo teraju na česte i prečeste selidbe. Napustio je 1920. godine otadžbinu i u nju se više nikada neće vratiti. Na poziv Milana Grola došao je za reditelja Narodnog pozorišta u Beogradu i iako jedan od najznačajnijih reditelja ovog teatra u njegovoj istoriji, nakon Drugog svetskog rata biva penzionisan kao ideološki nepodoban.

Ova sramotna politička zavrzlama pokazala se kao veoma povoljna okolnost za pozorišni život Novog Sada. Nakon tromesečnog letnjeg boravka u Novom Sadu, gde režira čak tri predstave, Rakitin biva reaktiviran i postavljen za stalnog reditelja Srpskog narodnog pozorišta. Kao reditelj, ali i kao vrsni pedagog u Dramskom studiju i Srednjoj pozorišnoj školi u Novom Sadu, on će ostaviti dubok, predubok trag u Srpskom narodnom pozorištu i među generacijama najznačajnijih novosadskih glumaca.

Čudnom igrom slučaja poslednja Rakitinova režija u Srpskom narodnom pozorištu i poslednja u ovozemaljskom pozorištu bio je upravo Čehovljev „Višnjik”. Tako su se kockice sa početka složile na kraju. Zatvorile krug. „Višnjik, to treba da bude predstava“, govorio je „a ja se bojim da neću moći, da nemam više snage. Čehov, taj divni pisac, zaslužuje samo velike predstave. A ja, eto, nemam snage.“

Imao ju je! Višnjik, premijerno izveden 10. juna 1950, bio je Rakitinova labudova pesma. Takođe i jedna od najznačajnih predstava ne samo Srpskog narodnog, već i uopšte našeg pozorišta tog vremena. Zavesa se spustila, da se više ne podigne 21. jula 1952. u stanu u Ulici Vase Stajića. „Ponekad, kad mi se ne spava, ja mislim: Gospode, Ti si nam dao ogromne šume, beskrajna polja, najšire horizonte i živeći tu, mi bismo i sami trebali biti yinovi...“

Miroslav Stajić