И ОНОМАД СУ У ВАРОШИ НОВОСАДСКОЈ РУСИ ОСТАВЉАЛИ СВОЈ ТРАГ Ево у какав вас времеплов води ова прича

Процењује се да се у периоду између 1919. и 1921. у граду и околини настанило више од 2.000 Руса, чији утицај на живот града у потоњим годинама неће бити безначајан, напротив.  Важан траг су оставили на пољу архитектуре, просвете, здравства, као и у свету уметности, нарочито театра.

Прва новосадска адреса за коју се везује руска заједница била је, заправо, кућа у Соколској улици, данас Матице српске, под числом 18, у којој је живео др Коста Hayi, челник Одбора за прихватање и помагање руским избеглицама. Врата дома овог знаменитог адвоката и политичара, изданка старе породице грчког порекла из околине Солуна, била су широм отворена за козаке, официре, интелигенцију, племство, али и војне инвалиде и цивиле... заправо све који нису желели да се врате у Совјетску Русију.

Осим кроз одбор, придошлицама се помагало и кроз Руско-српско добротворно друштво, чији је почасни председник био епископ бачки Иринеј Ћирић, а виђенија чланица супруга др Косте Hayija, Софија. У њиховој кући приређиване су и добротворне чајанке, али и осмишљавани други начини за помоћ руским избеглицама, па је тако рођена и идеја да се у просторијама Српске велике гимназије оснује Руски кројачки завод. Његова управитељица биће грофица Софија Николајевна Толстој, супруга Иље Љвовича, другог сина великог писца.      

У тим годинама у граду и непосредној околини свој нови дом су пронашли, поред Толстојевих, и грофови Воронцов, Бобрински, Уваров, кнежеви Волконски, Гагарин, Оболенски, аристократске породице Олењин, Рајевски, Третјаков, Чернишов, Харченко... Међу виђенијим људима руске колоније били су и генерал-мајор Диодор Николајевич Чернојаров, потоњи васпитач принца Александра Карађорђевића, те Аркадиј Иполитович Келеповски, негдашњи секретар великог кнеза Сергеја Александровича Романова.  

Од фебруара 1922. у Новом Саду је деловала и Руска православна црквена општина. Богослужења су обављана у Николајевској цркви и у капели Светог Василија Великог у Владичанском двору. Свети архијерејски синод Руске цркве у изгнанству смештен је, пак, у горепоменуте Сремске Карловце, где се стационирао и Штаб главнокомандујућег Руске армије, са све генералом Петром Николајевичем Врангелом. Стога и не чуди да се у самој вароши новосадској настанило 30 генерала и 120 пуковника.

Дом руских официра налазио се у кући на Трифковићевом тргу број 3. Из овог приземног здања, подигнутог највероватније у прве две деценије после Буне, у којој су на располагању имали три собе високих таваница окренуте према улици, руска елита је прешла у здање у Улици Златне греде 7. Ова кућа са пешачким пролазом изграђена је по пројекту Јозефа Цоцека, изданка новосадске градитељске породице који ће за кратког животног века – јер поживео је тек 52 године – подићи низ здања међу којима и Евангелистичку цркву у Јована Суботића, а његов похваљени конкурсни пројекат за Градску кућу једини је до данас сачуван.  

Када већ говоримо о архитектама, и руска се заједница могла њима похвалити. Каријере започете у царској Русији овде су наставили Никола Краснов, Григорије Самојлов, Виктор Лукомски, Андреј  Клепинин, Виктор Андросов, али највећи траг оставили су Јуриј Николајевич Шретер и Константин Петрович Паризо де ла Вет, познатији као Константин Парис. Први ће 1923. подићи импресивно здање Дома народног здравља на данашњем Булевару Михајла Пупина и стамбени бисер у Светозара Милетића 13, у којем ће једно време живети и његова породица, док ће други у сарадњи са Шретером изградити чувену двоспратницу у Лазе Телечког 10, што је био пионирски покушај  обнављања идеје колективног становања која је услед ратних недаћа потпуно замрла.

Иако ће током двадесетих година прошлог века потписати још низ репрезентативних објеката, попут вила у Сарајевској улици, зграде Грађевинске дирекције у залеђу данашње Електротехничке школе „Михајло Пупин“ или троспратнице у Светозара Милетића 17, Шретер и Парис ће остати најпрепознатљивији по пројекту зграде Официрског дома на обали Дунава, грађеног између 1923. и 1926. године. За ово се здање, реализовано у духу вила грађених у Одеси, на обали Црног мора, по оцени историчара архитектуре, говори и да је најрепрезентативнија овдашња грађевина послератног неокласицистичког стила. 

На крају овог руског пута је зграда у Улици Васе Стајића 19, где је становао легендарни мајстор театра Јуриј Љвовович Ракитин. Великан чији је читав животни пут личио унеколико на повремено хаотичну, а повремено сјајно осмишљену позоришну представу. Томе су, наравно, више допринеле бурне историјске околности него он сам, али и неке чудне подударности какве се одвијају ван домашаја људи и историје.

Рођен 1881, због очеве службе од детињства је почесто мењао места боравка, а позориште је заволео у Москви, гледајући спектакле ондашњих московских театара. Почео је затим и сам да приређује дилетантске представе и да игра у њима, и мада му је отац чврсто био против позоришта као животног позива, избориће се сам за ту своју страст, побегавши од куће и уписујући Глумачко-балетски конзерваторијум при Царском позоришту у Петрограду. Дипломска представа – Чеховљев Вишњик – изведена му је у пролеће 1905.

У младости глумац Мејерхољдовог Театар студија, али и Московског художественог театра, потом као редитељ неко време и Мејерхољдов асистент, у време Октобарске револуције већ је афирмисан редитељ у Русији, али га околности поново терају на честе и пречесте селидбе. Напустио је 1920. године отаџбину и у њу се више никада неће вратити. На позив Милана Грола дошао је за редитеља Народног позоришта у Београду и иако један од најзначајнијих редитеља овог театра у његовој историји, након Другог светског рата бива пензионисан као идеолошки неподобан.

Ова срамотна политичка заврзлама показала се као веома повољна околност за позоришни живот Новог Сада. Након тромесечног летњег боравка у Новом Саду, где режира чак три представе, Ракитин бива реактивиран и постављен за сталног редитеља Српског народног позоришта. Као редитељ, али и као врсни педагог у Драмском студију и Средњој позоришној школи у Новом Саду, он ће оставити дубок, предубок траг у Српском народном позоришту и међу генерацијама најзначајнијих новосадских глумаца.

Чудном игром случаја последња Ракитинова режија у Српском народном позоришту и последња у овоземаљском позоришту био је управо Чеховљев „Вишњик”. Тако су се коцкице са почетка сложиле на крају. Затвориле круг. „Вишњик, то треба да буде представа“, говорио је „а ја се бојим да нећу моћи, да немам више снаге. Чехов, тај дивни писац, заслужује само велике представе. А ја, ето, немам снаге.“

Имао ју је! Вишњик, премијерно изведен 10. јуна 1950, био је Ракитинова лабудова песма. Такође и једна од најзначајних представа не само Српског народног, већ и уопште нашег позоришта тог времена. Завеса се спустила, да се више не подигне 21. јула 1952. у стану у Улици Васе Стајића. „Понекад, кад ми се не спава, ја мислим: Господе, Ти си нам дао огромне шуме, бескрајна поља, најшире хоризонте и живећи ту, ми бисмо и сами требали бити yinovi...“

Мирослав Стајић