(FOTO, VIDEO) SREBRNI ESCAJG PORODICE VARAĐANIN-VULKO NAKON 67 GODINA PONOVO U NOVOM SADU Evo u čijoj kolekciji možete videti ovaj vredan poklon

Reč je o zaostavštini Novosađanke Danice Nikolić, rođene Vulko, koju je 1914. godine dobila kao venčani poklon od babe i dede – Arkadija i Bete Varađanin. Ovaj vredan poklon pak stigao je iz Kanade diplomatskom poštom, a poslala ga je Daničina unuka – Marija Raletić Rajičić, koja je kao devojčica sa svojim roditeljima otišla u Kanadu. Sa njima je i ovaj escajg, inače proizvod bečke radionice iz druge polovine 19. veka, a u sanduku poručenom kod novosadskog sajdžije i juvelira Pavla Sajdlinga, krenuo put drugog kraja sveta, kad niko nije ni slutio da će se nakon skoro 70 godina ponovo vratiti u Novi Sad.

Marija Raletić Rajičić je 20. decembra prošle godine preko ambasade Republike Srbije u Otavi, a uz pomoć ambasadora NJ. e. Dejana Ralevića, pažljivo upakovala sanduk s escajgom i poslala ga ka našoj zemlji, gde je stigao tek prošlog utorka. U Odeljenju za međunarodnu kulturnu saradnju Ministarstva spoljašnjih poslova RS poklon je sačekao kustose Muzeja Vojvodine Aleksandru Stefanov i Bogdana Šekarića, koji su ga doneli u Novi Sad i muzej u kom će, u nekom trenutku, biti deo stalne postavke.

– Našem muzeju je važan svaki poklon, jer on ne počiva samo na predmetima koje mi donesemo prilikom naših istraživanja, već i na poklonima koji su često vrlo značajni i dragoceni – rekla je direktorka Muzeja mr Tijana Stanković Pešterac.

Ugravirana posveta „Deda i majka svojoj unuci Danici Vulko – 1914“ nalazi se na gornjoj ploči sanduka u kom se nalaze četiri fioke sa pažljivo nanizanim kutlačama, kašikama, viljuškama, noževima – svi različitih vrsta, veličina i oblika, ali uz jedinstvene filigranske detalje. Sve to skupa ukazuje da je reč o zaostavštini porodice koja je bila deo ondašnjeg visokog staleža u Novom Sadu.

– Ovo je vrsta dokumenta koja ukazuje na fenomene svakodnevnog života visoke građanske klase, jer svedoči o kulturi obedovanja, kulturi stola, življenja, ukusu, kao i odnosu prema plemenitim materijalima – ukazuje istoričarka umetnosti i viši kustos Aleksandra Stefanov, ističući da svaki predmet u drvenom sanduku ima svoju priču. – Srebro je luksuzan, plemeniti metal i govori o statusu porodice, ali predstavlja i emotivan poklon deke i bake svojoj unuci, a koji se iznosio u svečanim prilikama.

Čukundeda Marije Raletić Rajičić – Arkadije Varađanin (1844-1922), bio je jedan od najuticajnijih prosvetnih radnika u Vojvodini, upravnik prve Više devojačke škole u Novom Sadu, osnivač Dobrotvorne zadruge Srpkinje Novosatkinje (1880) i Srpskog učiteljskog konvikta (1890). Takođe, prvu srpsku samostalnu izložbu u Austrougarskoj organizovao je upravo ovaj Novosađanin i to pod nazivom „Izložba narodnih i veštačkih rukotvorina Srpkinja” (Novi Sad, 1884) u kojoj su učestvovale žene iz 129 srpskih opština. Varađanin je bio i urednik prvog ženskog časopisa „Ženski svet”, lista koji se zalagao za emancipaciju žena i njihovo uključivanje u politički i privredni život. Nosilac je tri ordena: Svetog Save IV stepena, Takovskog krsta i Crvenog krsta.

Njegova ćerka, a Marijina prabaka, Vida Vulko Varađanin (1871-1957) slovila je za jednu od najtalentovanijih pijanistkinja i aktivistkinja ženskog pokreta u Vojvodini. Njen dom bio je hram novosadskog muzičkog života između dva rata, a bila i jedan od osnivača Ženskog muzičkog udruženja u našem gradu.

Osim umetničke, estetske i materijalne vrednosti poklona, prema rečima etnologa i muzejskog savetnika Bogdana Šekarića, o generacijama koje su potekle od Varađanina umnogome govori i činjenica da su uvek nesebično davali.

– Marija Raletić Rajičić je nastavila tu tradiciju, pa tako, uprkos svemu kroz šta su prošli u našoj zemlji, želi da da nešto svom gradu i narodu – kaže Šekarić, podsećajući da se Marijina porodica odselila u Kanadu nakon što im je, po završetku Drugog svetskog rata, oduzeta sva imovina, osim malog stana u Ulici Vase Stajića 18.

Trenutno Muzej Vojvodine broji oko 500 predmeta koje su pripadale porodicama Varađanin, Vulko i Raletić.

– Njima su mnoge stvari bile na tavanu, a za nas su to dragoceni predmeti – naglašava Stefanova, dodajući da su među njima razne staklene ploče, fotografije, plakati Crvenog krsta 20-ih godina prošlog veka...

L. Radlovački