(ФОТО, ВИДЕО) СРЕБРНИ ЕСЦАЈГ ПОРОДИЦЕ ВАРАЂАНИН-ВУЛКО НАКОН 67 ГОДИНА ПОНОВО У НОВОМ САДУ Ево у чијој колекцији можете видети овај вредан поклон

Реч је о заоставштини Новосађанке Данице Николић, рођене Вулко, коју је 1914. године добила као венчани поклон од бабе и деде – Аркадија и Бете Варађанин. Овај вредан поклон пак стигао је из Канаде дипломатском поштом, а послала га је Даничина унука – Марија Ралетић Рајичић, која је као девојчица са својим родитељима отишла у Канаду. Са њима је и овај есцајг, иначе производ бечке радионице из друге половине 19. века, а у сандуку порученом код новосадског сајџије и јувелира Павла Сајдлинга, кренуо пут другог краја света, кад нико није ни слутио да ће се након скоро 70 година поново вратити у Нови Сад.

Марија Ралетић Рајичић је 20. децембра прошле године преко амбасаде Републике Србије у Отави, а уз помоћ амбасадора Њ. е. Дејана Ралевића, пажљиво упаковала сандук с есцајгом и послала га ка нашој земљи, где је стигао тек прошлог уторка. У Одељењу за међународну културну сарадњу Министарства спољашњих послова РС поклон је сачекао кустосе Музеја Војводине Александру Стефанов и Богдана Шекарића, који су га донели у Нови Сад и музеј у ком ће, у неком тренутку, бити део сталне поставке.

– Нашем музеју је важан сваки поклон, јер он не почива само на предметима које ми донесемо приликом наших истраживања, већ и на поклонима који су често врло значајни и драгоцени – рекла је директорка Музеја мр Тијана Станковић Пештерац.

Угравирана посвета „Деда и мајка својој унуци Даници Вулко – 1914“ налази се на горњој плочи сандука у ком се налазе четири фиоке са пажљиво нанизаним кутлачама, кашикама, виљушкама, ножевима – сви различитих врста, величина и облика, али уз јединствене филигранске детаље. Све то скупа указује да је реч о заоставштини породице која је била део ондашњег високог сталежа у Новом Саду.

– Ово је врста документа која указује на феномене свакодневног живота високе грађанске класе, јер сведочи о култури обедовања, култури стола, живљења, укусу, као и односу према племенитим материјалима – указује историчарка уметности и виши кустос Александра Стефанов, истичући да сваки предмет у дрвеном сандуку има своју причу. – Сребро је луксузан, племенити метал и говори о статусу породице, али представља и емотиван поклон деке и баке својој унуци, а који се износио у свечаним приликама.

Чукундеда Марије Ралетић Рајичић – Аркадије Варађанин (1844-1922), био је један од најутицајнијих просветних радника у Војводини, управник прве Више девојачке школе у Новом Саду, оснивач Добротворне задруге Српкиње Новосаткиње (1880) и Српског учитељског конвикта (1890). Такође, прву српску самосталну изложбу у Аустроугарској организовао је управо овај Новосађанин и то под називом „Изложба народних и вештачких рукотворина Српкиња” (Нови Сад, 1884) у којој су учествовале жене из 129 српских општина. Варађанин је био и уредник првог женског часописа „Женски свет”, листа који се залагао за еманципацију жена и њихово укључивање у политички и привредни живот. Носилац је три ордена: Светог Саве ИВ степена, Таковског крста и Црвеног крста.

Његова ћерка, а Маријина прабака, Вида Вулко Варађанин (1871-1957) словила је за једну од најталентованијих пијанисткиња и активисткиња женског покрета у Војводини. Њен дом био је храм новосадског музичког живота између два рата, а била и један од оснивача Женског музичког удружења у нашем граду.

Осим уметничке, естетске и материјалне вредности поклона, према речима етнолога и музејског саветника Богдана Шекарића, о генерацијама које су потекле од Варађанина умногоме говори и чињеница да су увек несебично давали.

– Марија Ралетић Рајичић је наставила ту традицију, па тако, упркос свему кроз шта су прошли у нашој земљи, жели да да нешто свом граду и народу – каже Шекарић, подсећајући да се Маријина породица одселила у Канаду након што им је, по завршетку Другог светског рата, одузета сва имовина, осим малог стана у Улици Васе Стајића 18.

Тренутно Музеј Војводине броји око 500 предмета које су припадале породицама Варађанин, Вулко и Ралетић.

– Њима су многе ствари биле на тавану, а за нас су то драгоцени предмети – наглашава Стефанова, додајући да су међу њима разне стаклене плоче, фотографије, плакати Црвеног крста 20-их година прошлог века...

Л. Радловачки