(FOTO, VIDEO) „DNEVNIK” U SMENI SA RADNICIMA JKP „VODOVOD I KANALIZACIJA” Podzemni Novi Sad kroz 1.500 kilometara mreže snabdeva vodom čitav grad

Bez sve šale, bilo, ne ponovilo se... U svakom slučaju, takvo detaljno kalkulisanje nas je čekalo i pred odlazak u Javno komunalno preduzeće „Vodovod i kanalizacija” i to uz samo jednu skromnu molbu svevišnjim oblacima – da ne bude baš pretopao aprilski dan! Izgovoreno – uslišeno, i sreda je bila rezervisana za našu posetu, ali i kišu koja nas je dočekala s nadurenom zorom. Vode je, dakle, bilo sa svih strana...

A mi našu smenu počesmo sa uzorkovačem Zvezdanom Stuparom čiji je zadatak da svakog dana obiđe 16 lokacija u Novom Sadu, odnosno institucija od javnog značaja, te uzme odgovarajuće uzorke sa česme i potom ih odnese na analizu u Fabriku vode. Sa sobom, stoga, uvek nosi alkohol, termometar, specijalnu hemijsku supstancu koja pokazuje da li u vodi ima (dovoljno) hlora, kao i staklenu ambalažu za mikrobiološka i plastičnu za hemijska ispitivanja.

– Kad sam počeo da radim, bio sam malo skeptičan, dok se tek uz šestomesečnu obuku može postati dobar uzorkovač, jer ako mi ne uzmemo dobre uzorke, ni analize nisu dobre – veli Zvezdan dok se vozimo ka prvoj lokaciji, komšijskom vrtiću „Mrvica”. – Procedura je takva da, kada dođemo na mesto za uzorkovanje, prvo dezinfikujemo česmu, posle toga merimo temperaturu koja zimi treba da bude do 13, a leti i do 22 stepena, onda gledamo da li ima hlora u njoj, što je jako bitno, pa su tako dobre boje plavkasto-zelena ili svetložuta. Zatim, u jednu bočicu sipamo vodu za mikrobiološka ispitivanja, a u drugu za hemijska. Sve su posebno naznačene i ne mogu da se pobrkaju.

Dalje pratimo put uzorkovane vode i stižemo do Laboratorije gde nas dočekuje samostalna stručna saradnica zadužena za hemijske analize inače diplomirana biohemičarka – hemičarka Jelena Mudri. Kako kaže, eksperimentalni deo njenog poziva je upravo ono što ju je i privuklo da se svakodnevno bavi istraživanjima novosadske vode.

– U laboratoriji radimo fizičko–hemijske analize sirove vode sa izvorišta, kao i vode u samom procesu prerade i na kraju one koja sa distributivne mreže dolazi do potrošača – priča naša sagovornica, dok u staklenim posudama stvara ljubičanstvenu magiju. – Zadužena sam da sa kolegama vodim računa o ispravnosti aparata, što je vrlo bitno zbog samih rezultata. Nakon tehnoloških procesa, koji sirovu vodu dovode do toga da ona bude za piće, mogu reći da je fantastičan osećaj piti novosadsku vodu i svima je preporučujem jer je najkontrolisanija. Naša Laboratoriji radi 24 časa i kontorliše kvalitet vode u svakoj tački procesa prerade.

Ceo grad i prigradska naselja, odnosno oko pola miliona stanovnika, snabdevaju se vodom iz tri izvorišta, tačnije preko 38 bunara. Čitav sistem, u dužini od oko 1.500 kilometara, digitalizovan je u kontrolnoj prostoriji Službe proizvodnje i distribucije vode, čiji je rukovodilac Miroslav Jelečanin. Da bi nama, pa i vama, bilo jasno šta se sve tamo nadzire i zbiva, trebalo bi nam bar deset godina predane obuke (nakon čega bismo stekli zvanje dispečera), a ovako, nakon svega desetak minuta gledanja u 13.000 varijabli koje se menjaju na svake dve sekunde u „svemirskom brodu” „Vodovoda”, možemo da kažemo da smo zadivljeni koliko sve moćno i svetski izgleda! U svakom slučaju, u toj kontrolnoj sobi se nadzire sve – od aeracije (iliti čuvenog „vodoskoka” koji Limancima 24 časa šušti u komšiluku), pa do automatskog pranja filterskih polja, rada pumpnih stanica, daljinskog rada nad svim objektima na sremskoj i bačkoj strani, merna mesta u gradu, svaki pravac koliki ima pritisak i protok (jer kad se negde pojača protok, zna se da je neko ozbiljnije curenje u pitanju).

– Najveći problem je kad ostanemo bez električne energije, jer nam je sve na struju, od samog izvorišta, transporta, farbike, prerade i distribucije.  A za taj jedan sekund kad nema napajanja, treba sat vremena da se pumpni agregati podignu, nije to samo „tap–tap”! U principu, ovaj sistem je živ i radi sa 100 posto kapaciteta, a stres je prisutan kod svih nas jer svake sekunde moramo da gledamo sve bunare i pogone – ističe Miroslav, apelujući na sve sugrađane, kad već ima priliku za to, da pijaću vodu ne koriste za tehničke stvari, poput pranja automobila ili zalivanja bašti i dvorišta.

A da bi svako domaćinstvo uopšte moglo da se priključi na vodovodnu mrežu „Vodova i kanalizacije” mora da ima i odgovarajući vodomer koji najpre treba da prođe kroz takozvanu bolnicu za vodomere, gde se provera njegova ispravnost, nakon čega dobija žig da je „zdrav”.

– Naš posao je da ispitujemo protoke na vodomerima, a onda ih na pet godina redovno servisiramo i overavamo – pojašnjava poslovođa kontrolnog tela Branislav Plačkić, pokazujući nam razne veličine vodomera i sprave koje su zadužene za glavne „medicinske” preglede. – U gradu smo trenutno zaduženi za oko 70.000 vodomera, možda i više, s tim što radimo uslužno i u drugim mestima.

Druženje na suvom, pod krovom preduzeća u Jirečekovoj 2, završavamo trkom do kola kako bismo stigli do Petrovaradina i ugla ulica Račkog i Franje Malina, gde zatičemo ekipu koja je zadužena za sanaciju havarije na kanalizacionoj mreži. Kiša je, istina, prestala, ali blata i bara ne manjka, što radnicima na terenu otežava rabotu.

– Ovaj posao se radi na dubini, pa zna da bude i opasan – priča nam pomoćni radnik na havarijama Boro Anđelić, kog zatičemo u rupi među peskom i med blatom, dok pokušavamo da nadjačamo nesnosnu buku nervoznog saobraćaja. – Vidite ovde kako je, sve se odroni kad je pesak. Desilo se da se zatrpamo, ali nije ništa strašno, uspemo da odradimo posao do kraja. Sve je sad mokro, pa kad se radi s lopatom, ne može lepo da se kopa... Pritom, razni kablovi su tu, gasna mreža, tu je i struja, optika, moramo na sve da pazimo.

Pođednako vredni i uporni u borbi s novonastalim okolnostima jesu i radnici čije je zaduženje tog dana bilo da reše polavu koja se, usled obimnih padavina i zapušenih slivnika, stvorila na uglu ulica Profesora Grčića i Mileve Simić na obodu Klise.

– Najkritičnija mesta u gradu po ovom pitanju su upravo Klisa, Veternik i Futog – kaže pomoćni radnik Duško Klajić koji je s kolegama razvlačio creva kojima su cisterne „usisale” svu vodu sa ulice. – Naš posao je da peremo slivnike koji se zapuše kada se pokosi trava ili opadne lišće. Ali, mogu da kažem da posao nije naporan, nije ništa strašno, najveći su izazovi kad dođe pljusak ođednom, pa mi moramo da sačekamo neko vreme da se voda malo povuče kako bismo mogli da prionemo na posao. Budemo zadovoljni kad uspemo da uradimo nešto dobro za naš grad.

Zadovoljni smo i mi, nema sumnje, kako sve to funkcioniše, nekad besprekorno, a nekad i uz brojne ali savladive prepreke. Nama kao običnim građanima često nije jasno zašto dolazi do havarija i zašto baš u našem domu nema vode ili zašto je baš naša ulica zatvorena, ali još češće ne razmišljamo o tome koliko naše strpljenje i razumevanje doprinose bržem rešavanju problema i vraćanja sistema u normalu. Tako da, što b’ se reklo – nije teško biti fin!

Lea Radlovački