(ФОТО, ВИДЕО) „ДНЕВНИК” У СМЕНИ СА РАДНИЦИМА ЈКП „ВОДОВОД И КАНАЛИЗАЦИЈА” Подземни Нови Сад кроз 1.500 километара мреже снабдева водом читав град

Без све шале, било, не поновило се... У сваком случају, такво детаљно калкулисање нас је чекало и пред одлазак у Јавно комунално предузеће „Водовод и канализација” и то уз само једну скромну молбу свевишњим облацима – да не буде баш претопао априлски дан! Изговорено – услишено, и среда је била резервисана за нашу посету, али и кишу која нас је дочекала с надуреном зором. Воде је, дакле, било са свих страна...

А ми нашу смену почесмо са узорковачем Звезданом Ступаром чији је задатак да сваког дана обиђе 16 локација у Новом Саду, односно институција од јавног значаја, те узме одговарајуће узорке са чесме и потом их однесе на анализу у Фабрику воде. Са собом, стога, увек носи алкохол, термометар, специјалну хемијску супстанцу која показује да ли у води има (довољно) хлора, као и стаклену амбалажу за микробиолошка и пластичну за хемијска испитивања.

– Кад сам почео да радим, био сам мало скептичан, док се тек уз шестомесечну обуку може постати добар узорковач, јер ако ми не узмемо добре узорке, ни анализе нису добре – вели Звездан док се возимо ка првој локацији, комшијском вртићу „Мрвица”. – Процедура је таква да, када дођемо на место за узорковање, прво дезинфикујемо чесму, после тога меримо температуру која зими треба да буде до 13, а лети и до 22 степена, онда гледамо да ли има хлора у њој, што је јако битно, па су тако добре боје плавкасто-зелена или светложута. Затим, у једну бочицу сипамо воду за микробиолошка испитивања, а у другу за хемијска. Све су посебно назначене и не могу да се побркају.

Даље пратимо пут узорковане воде и стижемо до Лабораторије где нас дочекује самостална стручна сарадница задужена за хемијске анализе иначе дипломирана биохемичарка – хемичарка Јелена Мудри. Како каже, експериментални део њеног позива је управо оно што ју је и привукло да се свакодневно бави истраживањима новосадске воде.

– У лабораторији радимо физичко–хемијске анализе сирове воде са изворишта, као и воде у самом процесу прераде и на крају оне која са дистрибутивне мреже долази до потрошача – прича наша саговорница, док у стакленим посудама ствара љубичанствену магију. – Задужена сам да са колегама водим рачуна о исправности апарата, што је врло битно због самих резултата. Након технолошких процеса, који сирову воду доводе до тога да она буде за пиће, могу рећи да је фантастичан осећај пити новосадску воду и свима је препоручујем јер је најконтролисанија. Наша Лабораторији ради 24 часа и конторлише квалитет воде у свакој тачки процеса прераде.

Цео град и приградска насеља, односно око пола милиона становника, снабдевају се водом из три изворишта, тачније преко 38 бунара. Читав систем, у дужини од око 1.500 километара, дигитализован је у контролној просторији Службе производње и дистрибуције воде, чији је руководилац Мирослав Јелечанин. Да би нама, па и вама, било јасно шта се све тамо надзире и збива, требало би нам бар десет година предане обуке (након чега бисмо стекли звање диспечера), а овако, након свега десетак минута гледања у 13.000 варијабли које се мењају на сваке две секунде у „свемирском броду” „Водовода”, можемо да кажемо да смо задивљени колико све моћно и светски изгледа! У сваком случају, у тој контролној соби се надзире све – од аерације (илити чувеног „водоскока” који Лиманцима 24 часа шушти у комшилуку), па до аутоматског прања филтерских поља, рада пумпних станица, даљинског рада над свим објектима на сремској и бачкој страни, мерна места у граду, сваки правац колики има притисак и проток (јер кад се негде појача проток, зна се да је неко озбиљније цурење у питању).

– Највећи проблем је кад останемо без електричне енергије, јер нам је све на струју, од самог изворишта, транспорта, фарбике, прераде и дистрибуције.  А за тај један секунд кад нема напајања, треба сат времена да се пумпни агрегати подигну, није то само „тап–тап”! У принципу, овај систем је жив и ради са 100 посто капацитета, а стрес је присутан код свих нас јер сваке секунде морамо да гледамо све бунаре и погоне – истиче Мирослав, апелујући на све суграђане, кад већ има прилику за то, да пијаћу воду не користе за техничке ствари, попут прања аутомобила или заливања башти и дворишта.

А да би свако домаћинство уопште могло да се прикључи на водоводну мрежу „Водова и канализације” мора да има и одговарајући водомер који најпре треба да прође кроз такозвану болницу за водомере, где се провера његова исправност, након чега добија жиг да је „здрав”.

– Наш посао је да испитујемо протоке на водомерима, а онда их на пет година редовно сервисирамо и оверавамо – појашњава пословођа контролног тела Бранислав Плачкић, показујући нам разне величине водомера и справе које су задужене за главне „медицинске” прегледе. – У граду смо тренутно задужени за око 70.000 водомера, можда и више, с тим што радимо услужно и у другим местима.

Дружење на сувом, под кровом предузећа у Јиречековој 2, завршавамо трком до кола како бисмо стигли до Петроварадина и угла улица Рачког и Фрање Малина, где затичемо екипу која је задужена за санацију хаварије на канализационој мрежи. Киша је, истина, престала, али блата и бара не мањка, што радницима на терену отежава работу.

– Овај посао се ради на дубини, па зна да буде и опасан – прича нам помоћни радник на хаваријама Боро Анђелић, ког затичемо у рупи међу песком и мед блатом, док покушавамо да надјачамо несносну буку нервозног саобраћаја. – Видите овде како је, све се одрони кад је песак. Десило се да се затрпамо, али није ништа страшно, успемо да одрадимо посао до краја. Све је сад мокро, па кад се ради с лопатом, не може лепо да се копа... Притом, разни каблови су ту, гасна мрежа, ту је и струја, оптика, морамо на све да пазимо.

Пођеднако вредни и упорни у борби с новонасталим околностима јесу и радници чије је задужење тог дана било да реше полаву која се, услед обимних падавина и запушених сливника, створила на углу улица Професора Грчића и Милеве Симић на ободу Клисе.

– Најкритичнија места у граду по овом питању су управо Клиса, Ветерник и Футог – каже помоћни радник Душко Клајић који је с колегама развлачио црева којима су цистерне „усисале” сву воду са улице. – Наш посао је да перемо сливнике који се запуше када се покоси трава или опадне лишће. Али, могу да кажем да посао није напоран, није ништа страшно, највећи су изазови кад дође пљусак ођедном, па ми морамо да сачекамо неко време да се вода мало повуче како бисмо могли да прионемо на посао. Будемо задовољни кад успемо да урадимо нешто добро за наш град.

Задовољни смо и ми, нема сумње, како све то функционише, некад беспрекорно, а некад и уз бројне али савладиве препреке. Нама као обичним грађанима често није јасно зашто долази до хаварија и зашто баш у нашем дому нема воде или зашто је баш наша улица затворена, али још чешће не размишљамо о томе колико наше стрпљење и разумевање доприносе бржем решавању проблема и враћања система у нормалу. Тако да, што б’ се рекло – није тешко бити фин!

Леа Радловачки