Đaci na leđima nose petinu vlastite težine

 kao i nedovoljno fizičke aktivnosti – kaže specijalista fizikalne medicine iz Doma zdravlja „Novi Sad” prim. dr Predrag Filipov, uz napomenu da prvaci, u proseku, na leđima nose i do petine vlastite težine, a stručnjaci upozoravaju da školska torba ne treba da teži više od deset odsto telesne težine deteta. – Takvom stanju sigurno doprinosi i to što nema sistematskih pregleda te se neke promene uoče kasno. Već dugo se ne rade u osnovnim školama, a tokom poslednje dve godine u Novom Sadu nisu urađeni ni sistematski pregledi predškolaca jer nije postignut dogovor nadležnih ustanova i službi. Sada se pokušava sa sistematskim pregledom dece u vrtićima, ali je nemoguće obuhvatiti sve mališane u tako kratkom i unapred postavljenom roku, jer ih u Novom Sadu ima oko 3.000. Zato se nekada poremećaji kasnije primete.

Najčešći poremećaji koji se vide kod dece, kaže naš sagovornik, jesu loše telesno držanje i deformiteti kičmenog stuba, stopala i grudnog koša. Dve trećine školske dece, po njegovim rečima, ima neko odstupanje u držanju tela i potrebno je da se uradi detaljan pregled da bi se videlo da li postoji deformitet kičmenog stuba. Osim unutrašnjih faktora koji mogu uticati na loše držanje, kao što su nasleđe, konstitucija, neke bolesti, povrede i pol, naš saovornik navodi da su spoljašnji faktori za nastanak deformiteta teške školske torbe, nepravilno sedenje, neodgovarajući školski nameštaj i loša visina stolica i klupa, kao i nagib radne površine, pa i osvetljenost prostora, pošto se dete krivi u zavisnosti od toga kako mu pada svetlo.

– Prvaci u proseku imaju oko 20 kilograma i njihove torbe mogu biti teške najviše do tri kilograma. Međutim, to nije slučaj u praksi pa mališani svakodnevno nose između četiri i pet kilograma, što je veliko opterećenje za njihovu kičmu. U kasnijim razredima, torbe su im još teže, što dodatno opterećuje kičmu. Veliki doprinos u nastanku lošeg držanja i deformiteta ima i dugotrajno sedenje ispred televizora, odnosno računara, tableta, telefona. Takve aktivnosti ne bi smele da traju duže od jednog sata u danu, a deca ispred ekrana i uz igrice provode i četiri-pet sati te vode sedantni način života – malo se kreću – upozorava dr Predrag Filipov, uz napomenu da bi bilo dobro da svaki slobodan trenutak deca provode na otvorenom prostoru, uz fizičku aktivnost.

Njegov savet je da roditelji šetaju s decom i da zajedno idu na igralište i pomognu deci u savladavanju penjalica, tobogana, ljuljaški jer će na taj način klinci lakše prihvatiti fizičke aktivnosti i zavoleće ih. On podseća na to da bi roditelji trebalo da obrate pažnju na držanje svojih devojčica i dečaka i vode ih kod pedijatra čim primete neku promenu. Deca se mogu baviti plivanjem i vožnjom bicikla, a nakon osme ili devet godine savetuju se i drugi sportovi, poput borilačkih, košarke i odbojke, dok bi pre odluke o izboru sporta trebalo obaviti pregled da bi lekar proverio mišićno-koštano-zglobni sistem.

D. Ristić

Kakve treba da budu torbe

Pravilno je da se školska torba nosi na oba ramena, da naramenice budu široke, dovoljno čvrste, ali mekane, da se ne bi usecale ramena, čime se ometa cirkulacija, što kod dece može dovesti do glavobolja, vrtoglavica, smanjene pažnje ili koncentacije... Sama torba treba da bude od čvrstog materijala, bez oštrih ivica i aplikacija koje mogu izazvati povrede, dno treba da bude čvrsto da se ne bi ugibalo od stvari koje se nose, leđa torbe treba da budu čvrsta i obložena.

Trebalo bi obratiti i pažnju na slaganje sveski i knjiga i veće sveske stavljati bliže leđima deteta. Bilo bi dobro da naramenice imaju i dodatni kaiš da se mogu zakopčati, čime se obezbeđuje da torba stabilno stoji, a treba voditi računa i o tome da budu dovoljno pritegnute uz telo deteta da torba ne bi visila i da se dete ne bi zbog toga dodatno krivilo kad je nosi.