Dinar se i dalje topi u Dunavu kod Sr. Kalovaca

„Dinar se ’topi’ u Dunavu”, napisao je pre pola veka kolega koji je potekao i živeo u Sremskim Karlovcima, Radivoj Kovačević Frajlih, na stranicama „Novosadske hronike” našeg lista, predstavljajući iskorišćene i neiskorišćene potencijale i lepotu tog mesta, koju je i Dositej Obradović opisao u svom „Životu”, a o Branku Radičeviću da se ne govori. Trudeći se da zadrži nepristrasan stav, nabrojao je Frajlih sve prednosti, ali se nije libio da navede i mane Sremskih Karlovaca, kao jedne od zelenih oaza Novosađana.

Upravo je dunavska obala turistički resurs koji Karlovci ni 1970, a ni danas, nisu iskoristili na pravi način, mada ima dokaza da je pre stotinu godina situacija bila sasvim drugačija.

„Pored centra, tog bisera Karlovaca, dunavska obala je isto tako dobar mamac za ljude željne mira i odmora. Dva riblja restorana na dunavskoj obali, Dunavac – raj za sportske ribolovce i plaža (nažalost, još uvek neuređena, koja svake nedelje u vreme kupališne sezone privlači na hiljade kupača iz Novog Sada i Beograda), čine Karlovce još prvlačnijim”, napisao je u tom tekstu pre 50 godina Radivoj Kovačević Frajlih. Naveo je i da se predsednik Saveta mesne zajednice Petar Knežević Peša vajkao da MZ nije u mogućnosti da obezbedi minimum komfora kupačima.

„Nekoliko tuševa, česma i sanitarni čvor, uz nekoliko kabina, dovoljan je komfor za kupače, koji traže što više prirodnog, a to je ono što jedino imamo”, objasnio je Peša našem kolegi. Čak su se i ribolovci žalili da im nikako ne polazi za rukom da otvore servis za iznajmljivanje čamaca i ribolovačke opreme jer nisu naišli na razumevanje vlasti, zbog čega su ostali bez tog majdana novca, pa otuda i konstatacija da im se dinar topi u Dunavu.  

Dinar i danas ne ubiru s Dunava, a Karlovčani, čekajući decenijama da se lokalna vlast seti da im obezbedi plažu na desnoj obali, kojom su se u prvoj četvrtini 20. veka ponosili, zadovoljavaju se onim prirodnim, što jedino i dalje imaju. Godinama se za kupanje koristi ostrvo, koje zovu na najrazličitije načine, ali to je posebno ove godine, u doba korone, oaza odmora i uživanja, ne samo domaćeg stanovništva nego i posetilaca iz Novog Sada i Beograda. Ostrvo ili ada, kako su ga nekada nazivali, bilo je mesto za kupanje i početkom prošlog veka, kada je na karlovačkoj obali postojala uređena plaža sa čak 40 kabina!

Servisa za iznajmljivanje čamaca nema ni danas, osim ako se pod tim ne podrazumeva to što pojedini vlasnici plovila uz određenu nadoknadu prevoze sve one koji bi proveli vikend nasred Dunava, na peščanoj plaži poput neke na Mediteranu ili na nekom drugom moru, sa šumicom u pozadini kao prirodnim hladom. Ovog leta bilo i onih koji su tamo uživali i preko sedmice.

Kritički se Frajlih osvrnuo na nedostatak „sluha” ugostitelja koji, u vreme kada turisti dolaze, a to je nedeljom, drže zatvorene lokale – u prvom redu je mislio na poslastičarnicu „Minjon” i restoran „Turist”, koji su radili u sklopu ugostiteljskog preduzeća „Zvezda”. Mora se priznati da sada baš i nije tako. Ako nešto u Karlovcima radi, onda su to kafići i kafane. Jedino gde turisti mogu da poljube vrata jesu neke ustanove, koje sada, kao i pre pola veka kafeyije, stave katanac na vrata onda kad ne treba.

Situacije nije ista ni kada je reč o muzeju, tačnije, tadašnjem „Brankovom muzeju” koji je i tada bio depandans Muzeja grada Novog Sada. Pre 50 godina, po Kovačevićevom pisanju, muzej nije imao stručnog vodiča, nego je posetioce kroz postavku vodila domarka. Danas to, osim vodiča, rade i muzejski savetnici s visokim zvanjima.

Još jedna stvar iz Frajlihovog teksta je ista – lipa nigde na svetu ne miriše tako kao u Karlovcima! Bila je to konstatacija predstavnika jedne strane delegacije koja je boravila u Novom Sadu i svratila do Karlovaca. Taj svetski putnik je, ushićen arhitekturom karlovačkog centra, zelenilom i obalom, izjavio: „Prošao sam mnogo sveta, ali nigde nisam osetio ovakav miris lipe i lepotu za oko i dušu”.

 Zorica Milosavljević