Džemperi i priče o karlovačkim izbeglicama na izložbi u Rejkjaviku

Tačno dve decenije nakon prvog dolaska, u jesen 2018. godine, posetila je Crveni krst Sremskih Karlovaca vođena idejom da sazna kakva je sudbina pulovera, njenog umetničkog dela, i izbeglica kojima su poklonjeni.

Radhildur je boravila u Karlovcima u decembru 1998. na preporuku islandskog Crvenog krsta, jer je njena želja bila da lično uruči 500 pulovera koje je oslikala služeći se specijalnom tehnikom. Ceo postupak, od trenutka izrade pulovera do njihove distribucije u Karlovcima, zabeležila je kamerom, što je učinila i prilikom poslednje dve posete, jer joj je namera da materijal od pre 23 godina spoji sa sadašnjim i načini umetničku instalaciju u Rejkjaviku.    

– Godinama sa razmišljala  gde su i kako završili ljudi koji su dobili džempere – rekla je prilikom prošlonedeljene posete Karlovcima Radhildur Ingadotir. –Rešila sam da dođem u Srbiju i pokušam da ih nađem. Prilikom prvog dolaska uspela sam da razgovaram sa dve porodice i da pronađem dva džempera. Ideja mi je da priredim izložbu na kojoj bih prikazala sudbine izgbeglica koji su ih nosili. Izožba će imati nekoliko delova. Prikazivaće put od nastanka džemera, preko podele, priče o sudbinama ljudi, a na samam kraju će biti izloženi pronađeni džemperi zajedno sa slikama predmeta koje su izbeglice ponele sa sobom kada su bežale iz zaraćenog područja, što sam fotografisala prilikom prošlog i ovog dolaska.

Mnogo toga deluje neverovatno kada je u pitanju ova umetnica sa dalekog Islanda, počev od želje da pokloni džempere, koje je sama oslikala, onima kojima su potrebni, do toga da se zainteresuje za sudbine tih ljudi i zbog toga, ali i u potrazi za svojim umetničkim delima,  dođe u još dva navrata u Sremske Karlovce. Ni prilikom tog poslednjeg boravka, prošlog četvrtka, nije ostala praznih ruku, iako je od darivanja prošlo blizu četvrt veka. Slučaj je hteo da se baš u karlovačkom Crevenom krstu „ni od kuda” pojavi još jedan džemper.

Sekretar te organizacije u Karlovcima Marina Fodor je nedavno pripremajući paket pomoći za jednog od ugroženih sugrađana među polovnom garderobom koja je donirana Crvenom krstu, pronašla iznošeni pulover s Islanda.

- Ne mogu opisati radost koju sam osetila kad sam ga ugledala – priseća se tog trenutka Marina Fodor. – Verovatno je u tome imalo udela i saznanje o najavljenoj skoroj poseti drage gošće s Islanda. Džemper smo odmah odvojili sa strane da joj ga damo kada dođe. 

Radhildur se u četvrtak, kada je bila u Karlovcima, susrela sa izbeglicama s kojima se videla i 2018. godine, koje povezuje utkana nit islandskih džempera.

U Domu Crvenog krsta, kući koja je, ni malo slučajno, dar islandskog Crvenog krsta i to njegovog južnog ogranka, karločačkom, videla se sa Gordanom Stojkov, izbeglicom iz Sarajeva koja je svila porodično gnezdo u Sremskim Karlovcima.

Saradnja Crvenog krsta Islanda i Sremskih Karlovaca uspostavljena je sredinom devedesetih godina prošlog veka. Crveni krst Karlovaca najpre je od Islanđana dobio novac za kupovinu savremene opreme za potrebe narodne kuhinje, a potom i za kuću u kojoj organizacija i danas radi. U znak zahvalnosti za taj gest, tadašnja predsednica Južnog ogranka Crvenog krsta Islanda Anni Thrudur Thorkel sdottir proglašena je 2002. počanim građaninom Karlovaca, a organizaciji koju je predstavljala pripala je nagrada Sremskih Karlovaca.

Gordana je umetnici, za potrebe njene izložbe, ispričala priču o satu, koji joj je uspomena na brata i vreme provedeno u Sarajevu.

-Sat je zavet moga brata koji je bolovao i umro u 18. godini. Koji munut pred smrt rekao je našim roditeljima da od njegovog džeparca, koji je skupio, kupe zidni sat da ih poseća na njega, a da od ostatka para kupe materijal za haljine za mene. To su moji roditelji i uradili, a sat mi i danas, na svakih pola sata otkucava njegovu ljubav koja za mene tu i živi. Sat je preživeo i rat u Sarajevu i otac ga je doneo u moju kuću – kroz suze je ispričala Gordana Stojkov. Sa Zorom Zec, koja gazi devetu deceniju života, Radhildur Ingadotir ovog puta susrela se u njenoj kući, u kojoj je sa suprugom došavši gonjena ranim vihorom iz Bosne i Hercegovine, našla krov nad glavom. Iz svoje kuće Zora, kada je krenula u izbeglištvo, uspela da ponese samo šibice, dok je ručak ostao postavljen na stolu. Šibice čuva i danas, kao i dva Radhildurina džempera koje je dobila 1998. Iako je džemperi podesećaju na pre tri godine preminulog supruga, rado ih je dala umetnici da ih upotrebi na izložbi, poručujući da joj ih ne vraća.

Međutim, plan jeste da budu eksponati izložbe gde će svedočiti o ljudima i događajima, a onda se vraćaju vlasnicima, čime se ovaj neobičan krug i priča zatvaraju. Bar za sada.

Z. Milosavljević