Čovek koji bdi nad satom na Tvrđavi

poznat i kao „pijani sat“ jer mu velika kazaljka pokazuje sate, a mala minute, ima svog vernog pomoćnika koji proteklih 28 godina vodi računa o svakom njegovom otkucaju, i to bez ikakve naknade, čisto iz ljubavi. Lajoš Lukači, sa svojih 67 godina, i dan -danas svakodnevno dolazi da poseti starog znanca i čuje kako radi. Odrastao u podgrađu, zna za sat otkada zna i za sebe. Ovaj bravar-restaurator i nesvršeni student Mašinskog fakulteta u Zagrebu, postao je igrom slučaja časovničar koji je svakodnevno, sve do pre dva meseca navijao sat, a sada vodi računa o njegovom održavanju. Njegov trud konačno je prepoznat, pa je odlukom Skupštine grada Novog Sada ove godine dobio Novembarsku povelju.

Od 1988. godine sam u ovoj priči – priseća se Lukači. ─ Organizacija grada Novog Sada je bila potpuno drugačija, uključujući i upravu Petrovaradinskom tvrđavom. Delom je upravljala vojska, a drugi deo, gde je sat, bio je pod civilnom upravom. U to vreme administracija „Gradskog zelenila“ bila je ovde, na Tvrđavi. Oni su to vreme brinuli i o Tvrđavi, a ne samo o zelenilu, i u okviru te službe su imali službenika koji je vodio računa i o satu. Čovek je bio električar i nije se mnogo upuštao u mehaniku jer nije bilo potrebe. Sat je radio dok je radio, a kada se pokvario, on je prestao da brine o njemu. S obzirom na to da smo se poznavali, pitao sam ga kakav je kvar u pitanju, dobio sam ključ od sata i pregledao taj mehanizam. Pronašao sam dve-tri sumnjive stvari koje je valjalo zameniti. Bio je trošan zupčanik, jedna osovina i ležište. Valja naglasiti da su ležišta osovina četvrtasta, a ne okrugla, jer je pre dva i po veka bilo lakše napraviti četvrtastu osovinu nego okruglu. Ja sam to zamenio, navio, podmazao i počeo svakodnevno da kontrolišem da li radi i kako radi i prešlo mi u naviku i traje bezmalo tri decenije.

Kao što priliči dobrom domaćinu, pušta nas u unutrašnjost sata, gde nas dočekuje zvuk velikog klatna koje se, zahvaljujući majstor Lajošu, i dalje klati bez zaustavljanja poslednje tri decenije.

Klatno reguliše brzinu okretanja osovine. Amplituda klatna je konstanta, a dalje je sve mehanika. Ovi tegovi pokreću mehanizam. Kada bi zadržali teg ili ga pustili da ode dodole, klatno bi stalo – kaže naš sagovornik, pokazujući na tri tega težine od oko 80 kilograma koji su važan deo mehanizma sata.

Kako navodi, srećna okolnost je što je poslednjih godina, zahvaljujući „Tamburici festu“ i Rotari-klubu „Novi Sad”, sat obnovljen, a odnedavno se i oglašava zvonjenjem na pun sat. Poslednja donacija Rotari-kluba omogućila je da se sat navija mehanički i za to više nisu potrebne Lajoševe ruke.

Od septembra više nemam primarni zadatak navijanja. Ali i dalje mi je ostalo da brinem o ostalim delovima mehanizma. A mora se i pomerati kazaljka u skladu s letnjim i zimskim računanjem vremena. Taj sat nema satelitsku navigaciju, već se mora ručno podešavati. A i kada se kazaljka pomeri, mora da se prati kontinuirano kako će raditi jer je to veliki mehanizam, ima velike zazore i svoje „ćudi“, koje valja ispoštovati. Tako da sam ga sada namestio da žuri, bolje nego da kasni, ali je to žurenje bilo preterano pa sam ga morao vratiti ─ ističe Lukači.

Ispod platforme na kojoj stojimo nalaze se nagorele grede. Kako kaže, to su ostaci iz 1941. godine, kada je u toranj udario grom i oštetio ga. Od tog doba uglavnom ga je nagrizao zub vremena, ali su njegove restauratorske sposobnosti za stare delove metala presudne za održavanje sata jer pre više od dva i po veka nisu postojali ISO standardi, pa svaki deo ima svoje posebne mere i kada neki deo otkaže, potrebno je napraviti identičan. Jer, od 1750. godine, kada je sat stigao na Petrovaradinsku tvrđavu kao poklon carice Marije Terezije Novom Sadu za sticanje povelje Slobodnog kraljevskog grada, tehnologija je značajno napredovala, a za ove antikvitete treba praviti ne samo posebne delove već i alate.

Kako kaže, za svoj posao nikada nije ni tražio nikakvu nagradu, ali se nada da će njegov primer podstaknuti i druge da se brinu o kulturno-istorijskim spomenicima.

Ja nikad nisam dobio nikakvu nadoknadu za taj rad. Iskreno rečeno, nisam ni tražio, ali su me nagradili ove godine Novembarskom poveljom. A kad smo kod nagrada, Novi Sad je dobio titulu Evropska prestonica kulture 2021. godine. Postavlja se pitanje šta je ono što grad ima kao  kulturnu baštinu i kulturne vrednosti koje se mogu ponuditi strancima? Ja sam bio u mnogo evropskih prestonica i Novi Sad nema zbog čega da se postidi u odnosu na njih, ali mora malo da se umije, sredi i da uljudi to što ima da pokaže u pravom sjaju. Imamo u centru grada pomešanu staru i novu gradnju. Ali, Tvrđava je monument na kojem mora dosta da se poradi da bi mogla da se pokaže u pravom sjaju. Na celoj Tvrđavi, toranj sa satom je zenit i biser koji se ne sme zapostaviti. Ja mogu da obećam, u svoje ime, da ću ga i dalje održavati ─ zaključuje Lajoš Lukači.

Tekst i foto: A. Savanović